Милан Ружић

Прсти

14.04.2016.

Данашњи људи не праве разлику између муње и блица, па само гледају неће ли однекуд нешто севнути да могу одмах направити гримасу за фотографисање и подићи два прста онако како то само они знају. Знају сад, а у школама су замишљали да ли икако могу ампутирати та два прста само да их неко нешто не пита. Чудна је то ствар дизати два прста на улици, а не у школи. Изгледа да само знају уличну тематику. Стварно су та два прста постала велика ствар. Ваљда је неко та два прста увео не би ли подсвесно навукао народ да их подиже и слаже се са свим оним што му се наметне. Чак је и онај један прст, средњи, израстао у основно средство комуникације. Дакле, од једног до два прста је у реду. А ко покаже три прста или се само по његовом погледу види да поштује нешто у знаку било каквог тројства, тај је готов. Они што дижу један прст ће га упирати ка том човеку (било да је средњи или онај оптуживачки), а на већању о његовој смртној пресуди, сви ће подизати она два и гласати за извршење казне.

„Смртна казна – може, али да буде хумана. Нема електричних столица, вешала и черечења, већ људски убити човека са инјекцијом.“ Да ли је стварно битно како ће скончати неко коме су одузели право на та три прста и на парче земље? Он је тим стварима посветио цео свој живот и када му се то одузме, оно што после називају животом само је формални назив таквог постојања. Нешто као кад ову данашњу творевину неко назове демократском, напредном или савременом државом. Занимљиво је и то да људи било који начин егзекуције сматрају хуманом. Хумано је давати, а не одузимати. А и сама реч „хуманост“ превише подсећа на хумке.