Пророчанство о руској подморници и шведском генералу

19.11.2014.

Пуних два месеца, зором, уз врућ липов чај грозничаво листам новине и узалуд тражим вест – нађоше ли Швеђани ону руску подморницу која им је још јесенас упловила у залив у сред, не знам да ли би Гетеборга или Стокхолма. Стигла подморница тамо, још се не зна да ли копненим или морским путем, изабацила перископ па осматрала около, а неки шведских генерал на телевизији се заклео да ће лично, кад тад ископати ту подморницу и разоткрити руску заверу…

Сину ми јутрос, звекну ме право у главу – па, ову руску заверу предсказали су, ма колико то невероватно било и звучало, још пре четрдесетак година мој ђед Гвозден Матијевић и њего абаб (пајтос на новосрпском) Драгомир Матијевић и то – до у детаљ. Иако њих двојица нису Тарабићи, нити су били пророци, него обични сељаци из планине Босање изнад Нове Вароши, да нисам живи сведок не бих ни сам веровао!

Овако је то било… Те зиме, Драгомир је мало – мало па презао волове у јарам и са дрвеним колима преко Салијеве равни замицао пут куће мог ђеда Гвоздена и шуме Студенац. До те шуме ретко је који дан стизао, него је углавном свраћао до мог ђеда, ту би њих двојица испрегли дрвена кола, положили воловима сена, па би замакли у кућу – на по једну…

После друге или треће, разговор би текао овако:

– Е мој Гвоздене, будало над будалама! Гледај колико си дрва навукао из Студенца… Све ће ти ово Русо (Драгомир је тако звао Русе, истичући њихову величину и недодирљивост) кад дође, сложити око куће и запалити и дрва и кућу – причао би Драгомир.

– Неће ваљда црни Драгомире…

– Оће Гвоздене оће, до на Салијеву раван ће доћи с тенковима…

Прича би обично завршавала тако што би Драгомир иза куће мог ђеда Гвоздена натоварио пуна кола готових дрва, а ђед Гвозден који је изнад свега мрзео комунисте а волео Русе, ма колико то по доктрини ОНО и ДСЗ изгледало немогуће, остајао би задовољан – боље да дрва узме Драгомир него да их Руси запале! Рачунао би – јесте да Драгомир прича свашта, али, има ту нешто чим из штаба ОНО и ДСЗ у Вароши мало мало па зову на вежбу, да се остане будно.

Колатерална штета у тим њиховим разговорима био сам ја. Ноћу сам се редовно будио из сна и сав у зноју скакао до прозора да видим иду ли Руси с тенковима, за мном и моја добра баба Љубинка.
– Шта је Зоко, што не спаваш… – питала би ме у мраку.

– Гледам иду ли Руси да нас попале – узвраћао сам ја онако поспан.

Јадна жена крстила се у мраку, стрепела да нисам полудио, а чуо сам је и како је пар пута поменула ђеда и Драгомира – “опет она двојица плашила дијете“.

Сад, нема још у новинама вести да је шведски генерал ископао руску подморницу, али, колико видим сав слободни свет тресе се пред Русима исто као ја седамдесет и неке.

Има зато других вести у новинама – те руски авиони летели над Балтиком, те један Сухој близу Риге показао Нато колеги трбух и на трбуху намонтиране куке на које се каче нуклеарне бомбе… Нисам још нашао, али једно јутро сигурно ће осванути вест, да су Руси лично, наслагали дрва око куће рибара Бјорна Торбланда, близу Гетеборба и запалили му и дрва и кућу… Баш како су прорекли мој покојни ђед Гвозден и његов абаб Дргомир.

Размишљам ја тако јутрос, кад ето на вратима комшије. Носи новине и вели “бога ми, ови се Руси опасно узловриједили, ко осови пред кишу“.

– Неће ни осови док не дирнеш у осињак – излете ми реко зуба.

– И још нешто комшија, не знам шта ће ти онолика дрва, све ће ти оно Руси сложити око куће кад стигну, па ће ти запалити и дрва и кућу… –не могох да останем миран.

Оде комшија кући без чаја, погледам после кроз шпијунку на прозору, загледа комшија она дрва и нешто маше главом…