Зоран Шапоњић

Прича о две мршаве овце

15.02.2020.

Када велика државна фирма, државни миљеник, тој истој држави за гас или струју дугује милионе, или десетине милиона, онда се читава држава ангажује како се дуг регулише. Измишљају се репрограми, отпис дугова, отпис камата, разни марифетлуци…

Када Ненад Бутулија из Руског Села крај Кикинде држави за гас, који му је одавно искључен, дугује 60.000 динара, онда државни извршиоци попишу Ненадову имовину, у овом случају су то две мршаве овце и метну их на добош, на продају, како би држава намирила своје. Пописала би држава у овом случају и Ненадову свињу, крмачу, само, извршиоци нису стигли, Ненад је свињу продао који дан пре заплене, како би намирио дуг за струју!

Кад му продају оне две мршаве овце, Ненад ће остати без ишта, једино ће држава бити задовољна, али, држава је држава, она Ненада види само кад је дужан.

Када су се пре пар месеци једна поред друге, на друштвеним мрежама нашле две вести – једна о петоро деце негде у Србији која су добила нову кућу захваљујући добротворима (што је сјајно)  и друга о петоро штенади која су захвљајући добротворима такође добила кућицу да се не смрзну (што је такође сјајно и добро), прва вест добила је тек пар лајкова, ова друга – пар хиљада лајкова!

Сви смо се сажалили на петоро штенади (што је људски), мало ко на оно петоро деце која су расла у једној собици, под кровом који је прокишњавао (што никако није људски ни достојно човека).

Више од приче о Ненаду Бутулији из Руског Села и његове две несрећне мршаве овце које ће бити јавно продате за измирење дуга, данас су ме заболели коментари на друштвеним мрежама – шта ће Ненаду гас (који му је одавно искључен) кад нема пара да га плаћа.

Нека се Ненад смрзне у Руском Селу, нек цркне, кад већ нема пара за гас и кад та врста горива не одговара његовом финансијском стању и статусу.

Очи Ненада Бутулије, видео сам то данас на фотографији колеге Саше Урошева, пуне су туге. Ненад је некад био поносан радник, добар фудбалер, сада би ишао у надницу, али је плућни болесник, не може.

Туга у Ненадовим очима можда понеког од нас и дирне на час, на секунд, понеког од нас ни на час, али се брзо заборави. Она је само његова. Нас се не тиче.

Нас у овом чудном времену које нам је запало и за које смо сами криви, више боле сузе и муке оних белосветских хохштаплера, протува и курви које нам не силазе са екрана из разних ријалити програма, него сузе и мука најближег. Првог комшије, брата, пријатеља, кума. И то је наша велика невоља. Коју не видимо.

Сажалимо се на петоро штенади (што је веома људски), за петоро деце већ немамо толико места у срцу.

Они белосветски хохштаплери, протуве и курве постали су нам ближи од најближих. Над њиховим судбинама ронимо сузе и проводимо ноћи уз екране, патимо над њиховим „невољама“ и „мукама“, они су нам заменили браћу, рођаке, сестре, комшије и пријатеље. Од њих оне око нас, најближе, више и не видимо.

Шта је то са нашим срцима? Како су нас преварили? Како су нам продали све ове преваре? Како смо отупели? Како смо постали толико лицемерни? Како можемо да питамо шта ће Ненаду гас? Како смо пристали?

Само, не треба губити из вида, извршитељи, они који попишу и две последње мршаве овце никад нису толико далеко колико ми мислимо. А, шта ћемо тада?