Милан Ружић

Преумљења и кампање

07.04.2023.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Поводом текста и интервјуа Зорана Ћирјаковића посвећених лику и делу Мила Ломпара

Сведоци смо отказа памети Зорана Ћирјаковића, који је покренуо својеврсну кампању против једног од највећих и најзначајнијих српских интелектуалаца – Мила Ломпара. Наиме, како је већ неко време „поништен“, како за себе каже, Ћирјаковић се у српске медије, кроз два портала што му помажу у нападима на Ломпара, вратио међу „интелектуалце“ који имају медијски простор, али овога пута само на интернету.

Ћирјаковић у својој канонади на самом почетку изговара: „Мило Ломпар је у неком смислу наследио Добрицу Ћосића као нека врста оца оног дела српске нације који се поноси својим српством.“ Елем, Мило Ломпар никада не може бити ни близу Добрици Ћосићу из више разлога. Прво, Ломпар није књижевник, али јесте непревазиђени историчар књижевности и велики професор за разлику од Добрице, човека који је након средње пољопривредне школе уписао Вишу партијску школу. Добрица је учествовао у писању програма СКЈ, члан СКОЈ-а, АГИТПРОП-а, био је републички и савезни посланик, председник СРЈ, одлазио на Хиландар (послом), и стога, иако мени драг, Добрицу, који је толико тога уложио у комунизам што је расточио српски идентитет, не можемо олако називати „оцем српске нације“, а најмање га можемо поредити с Ломпаром, па чак и само симболички. Дакле, Добрица је „отац српске нације“ онолико колико је и Ћирјаковић добронамеран и колико су његови аргументи утемељени.

Подсетићу, Ћирјаковић има и проблем што је Ломпар гостовао на Новој С. Уколико неки српски интелектуалац, говорим о Ломпару, оде на телевизију другосрбијанске уредничке политике и тамо говори све што је важно за српски народ, то може бити само добро, јер ће можда неко од тамошње публике схватити у чему греши. Кад смо већ код преумљења, присетимо се да је управо Ћирјаковић, наводни творац кованице „аутошовинизам“, писао за „Њузвик“ (каква комедија), а тамо је, поред разних глупости, једном приликом навео да га је срамота што је Србин. Не знам како смо дошли до тога да Ћирјаковићу можемо да прећутимо, па чак и опростимо тако нешто, а да он не може да прећути завист коју осећа према Ломпару и Ломпаровом необоривом делу.

Оно што је можда Ћирјаковић уснио, па сад сам са собом расправља о сну као да је истина, не значи да му зарад старе славе у медијима, ако слава није прејака реч, треба давати простора да изговара своје монологе имитирајући сановник. Али знам да он може само да сања, кад се већ тиме бави, дело у рангу Ломпаровог. Чак морам да признам да ми је заиста жао што је Ћирјаковић минорна појава у српским интелектуалним круговима, па му стога Мило Ломпар вероватно неће посветити ни један једини ред, пошто бих тај одговор заиста волео да прочитам.

Е сад, да не бисмо схватили да је све то сањао, Ћирјаковић се потрудио да начини један псеудоинтелектуални текст где образлаже своју новостечену (уколико је новостечена) мржњу, можда и не конкретно према Ломпару већ према Ломпаровом делу, утицају и давно заслуженој јавној перцепцији Ломпара као највећег српског интелектуалца (што Ћирјаковић у интервјуу и изговара иако после пише текст којим ће себи скочити у уста).
Ћирјаковић је себи дао за право и да вреднује дело Слободана Јовановића, успут га називајући „отровом за Србију“. Овим није само постао туристички водич за воз у ком седе они који су кренули на екскурзију у ревизију историје већ је и показао да његово незнање, као и у Ломпаровом случају, увек иде руку подруку са злом намером, да не помињем оно треће, било би баш ћирјаковићевски. Док се тај воз полако котрљао пругом, Ћирјаковић је, у намери да орасположи школарце, изрецитовао и нешто о демократији, али чак и деца су сматрала да је то било баш лоше.

Што се тиче власти, Вучића и свега осталог што је Ћирјаковић замешао у своју двопорталну интервју-салату, морам рећи да је доста чудно то што, по Ћирјаковићу, испада да Ломпар, који критикује власт – ради у прилог истој тој власти, а да је Ћирјаковић, који подржава власт – велики критичар исте те власти. Уколико грешим у вези са Ћирјаковићевим односом према властима, а он се не мери бројем антивучићевских статуса на твитеру (ваља поменути угашеном) како сањар рече, нека Ћирјаковић објасни свој „професионални“ ангажман и покуша да га раздвоји од власти.

Нападом на Ломпара, Ћирјаковић је заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене и политичке или било какве друге мисли. Желим му срећан пут. А када му на следећем часу за обнову туризмолошке дозволе повере нови домаћи задатак, нека размисли пре него што почне да га решава, јер, Ћирјаковићу, не можете решавати једначину у којој имате само непознате. Да сте ишта израчунали, резултат вам не би био овако поражавајући. Рећи ће вам већ наставник кад будете оцењивани. Али добро, сад радите у новој туристичкој агенцији, па вам треба времена да се привикнете на колектив и друштво, а знамо да је сваки почетак тежак. Уосталом, ви сте већ били туристички водич, лако ћете то поново савладати. Сећате се онога: „Са леве стране налази се споменик Добрици Ћосићу, а са десне Слободану Јовановићу.“ Ви сте тренутно између.