Милан Ружић

Прекоокеански благослов

01.03.2016.

​У ово лудо време као да се сви такмиче да буду што луђи и да донесу што луђе одлуке. Тако пре неки дан читам текст о томе како се очекује да неко из Србије донесе одлуку о томе да се научни радови наших људи „неће рачунати“, односно да се неће узимати за озбиљно, нити се бодовати у научним круговима, уколико нису објављени у америчким научним часописима. Нећу спомињати имена оних који ту одлуку могу потписати јер њихова имена нису ни битна. Ко год да је на том месту, радиће онако како му неко пошаље прекоокеански благослов.

​Е сад, да ли то значи да нико не може ништа у Србији објавити, а да буде сматран за озбиљног научника? Одговор је – да! Ово може бити још један од начина да се другим народима отме оно што они раде, а у циљу тога да Американци имају увид у то. И баш су се они нашли да бодују? Чуди ме. Оно што мене данас тишти јесте зашто баш ми? Зашто се другим народима то не дешава? Шта је то са нама кад не признајемо своје пре него што то неко други препозна? После се жалимо како нам талентовани људи беже из земље, а ми их оваквим одлукама терамо. Знам, увек ће се наћи неки „паметни“ и накриво насађени домаћи изданак који ће објаснити да то није то што је, већ да је у питању нешто друго. Убедиће он народ како ми то радимо баш због тих научника. У чему је разлика између америчког и српског часописа? Какав то они папир користе? Чиме они то штампају? Ваљда је битније оно што пише унутра, него питање чије је то?

​Тачно је то да Америка воли да оцењује друге, не гледајући у своје двориште. Знам да је сад много њих помислило: „Ево, опет креће овај националиста!“ Али, драги моји артикуланти ове реченице и мислиоци ове мисли, зар није истина да се нама све из Америке намеће? Ево, да бисте ви одморили то што имате уместо мозга, а сигурно и уживали, пребацићу се на нас да не бих дирао „оне које нико не сме дирати“. Зашто покушавамо сами себе да бацамо у ланце? Не видим ниједан разлог да се неки овакав или сличан документ потпише. Многи ће сад тврдити како ми немамо много научника, а и ако неке и имамо, они сви раде „преко“. Не могу да спорим да већина њих ради у иностранству, али могу да тврдим да су их овај и њему слични предлози и отерали из земље.
​Тако то почне. Прво једном народу оспорите његов рад, па га убедите да и он сам крене да га оспорава, а затим оспорите постојање тог народа терајући оне мање интелигентне припаднике те нације да и сами мисле како нису то што су. Дакле, креће се од „ситних“ ствари као што је овај предлог о признавању научних текстова. После се то шири и на признавање свих могућих текстова.
​Ако ико мисли да се мени мили да пишем о Америци, тај се грдно вара. Често ми кажу како често пишем о Америци, односно да се понављам. Вама, господо, имам да поручим да то није понављање, већ лајтмотив. Нажалост, у питању је лајтмотив пропасти коју ми доживљавамо. „Земља слободе“, како себе назива, која ограничава туђу слободу.

​А и до када ми планирамо да пратимо те који нам ударају клемпе, шамарају нас, товаре нам терет на леђа, а све у циљу тога да њима буде добро и да нас прикажу као своју колонију? Кад ли ће се „модерни Срби“ освестити? Хајде да отворено све питамо шта им треба и да видимо можемо ли им то дати (само да питамо како бисмо видели шта хоће, а не да им то и дамо!). Хајде себе да питамо зашто радимо то што радимо? Мене плаши то што не би било ни једног јединог логичног одговора. Просто, пропаганда узима мозгове, шаље их на чиповање и онда добијате „светског Србина“ – творевину која ће све учинити не би ли себе приказала у што бољем светлу, а на штету своје државе, куће, мајке.

​И сад се ја питам да ли ико обраћа пажњу на овакве ствари? Просто, зар никога не дотиче то што нам не дозвољавају да имамо чак ни одговарајуће часописе? Људи, ако овако почиње, да ли ико слути наставак и евентуални крај у виду потпуног преображаја овог нашег народа? Нису нам главе дошле пушке и сабље, али ће нас зато оловка дотући. Ево ја на оловку оловком одговарам и опет ми овај мој покушај делује некако узалудно. Али, ја нисам један од оних који ће да одустану. Не кад је у питању моја земља, па нека ме часте којекаквим придевима. На сву срећу, делује ми узалудно само у смислу да ове речи можда и неће бити бодоване нити ће имати смисла пошто нису објављене у некаквом америчком листу.

​Међутим, нешто су ми драже ове наше стране. Свакако ми прија и то што ове речи неће бити препознате у земљи која ни моју земљу не признаје у потпуности. А кад дође време да ниједан народ на свету неће бити признат ако се не изјасни као амерички, ја знам да ћу остати Србин, а како ћете се ви изјаснити?