Мирослав Лазански

Представа на Каналу

02.07.2017.

Педесетогодишњи Египћанин Али Солејман рођен је месец дана након понижавајућег пораза арапских армија у јунском рату с Израелом 1967. године. Он би волео да није рођен те године.

„Када би ме професори у школи питали за годину рођења, одговарао сам 1967.”, каже Солејман. „Чим би то чули, могао сам само да видим изразе гађења на њиховим лицима и да чујем безброј клетви док су ми говорили: „Ти си рођен у години пораза. Ти си донео тај пораз.”

Његов отац понекад би му у шали говорио да свим Египћанима који су рођени 1967. неће бити дозвољено да служе војску, јер се руководство плаши да ће они навући злу коб на армију. Колико год изгледало апсурдно, та осећања и данас, 50 година од арапско-израелског рата у јуну 1967. године, прожимају генерацију која још увек добро памти претрпљени шок и национално понижење.

Је ли пораз из 1967. стратешки обележио модерну историју Египта и ставио тачку на „еру арапских митова и национализма”, коју је предводио председник Гамал Абдел Насер?

Гледајући из арапског угла, главни разлог што је пораз из 1967. имао тако дубоко негативан одјек на широке арапске масе јесте то што нико није тада очекивао да ће до њега доћи, односно званични египатски кругови уверавали су јавност да је победа над израелском војском једноставан задатак који захтева само неколико часова.

Међутим, Арапи су били ти који су поражени за неколико сати, и то без већег отпора и уз тешке губитке у људству и територијама. Израел је окупирао египатски Синај, сиријску Голанску висораван, Западну обалу и Газу. Најмање 10.000 арапских војника, углавном Египћана и Сиријаца, убијено је током тог рата.

Када је рат почео, петог јуна 1967. године, Арапи су се окупљали око радио-апарата у кафанама и у кућама да би слушали војна саопштења. Египатска врховна команда издавала је ратне билтене у којима је навођен број оборених израелских авиона: 50, 80, 100.

Ахмед Саед, који је био главни спикер Насерове радио-станице Глас свих Арапа, најавио је Египћанима да су њихови официри „на путу да пију свој поподневни чај у Тел Авиву”, управо у време када су израелски авиони тукли и уништавали египатске авионе приковане на пистама аеродрома.

Хамид Амин, трећи секретар у амбасади Египта у Москви у време рата, каже да још увек осећа оштар бол када се спомену ти догађаји.

„Знали смо у Москви прави исход рата један сат после његовог почетка, док су Египћани славили на улицама оно за шта су мислили да је велика победа”, изјавио је поводом годишњице рата у јуну 1997. за арапски лист „Ал Хајат” са седиштем у Лондону. Египћани су сазнали истину тек после четири дана када је Насер у краткој, али драматично интонираној изјави објавио своју оставку и признао пораз.

Милиони Египћана, неки кажу у организацији владе, сјурили су се на улице Каира хистерично одбацујући одлуку свог лидера. Била је то тада заиста чудна реакција једне поражене нације према особи на којој је лежала главна одговорност за пораз. Заправо, можда је порука народа на улицама била да Насер не може да их напусти усред нереда у који је увукао народ. Морао је да остане. И остао је на власти све до своје изненадне смрти 1970. године.

Но, Египћани су се у међувремену променили, студенти су изашли на улице захтевајући да сви они који су одговорни за пораз буду изведени на суд, а многи интелектуалци и политичари изгубили су веру у харизматичног Насера, који је после 1967. постао симбол диктатуре.

Сами Тахан, четрдесеттрогодишњи компјутерски програмер, каже да не зна зашто су Арапи изгубили рат 1967.

„Не занима ме. Поражени смо 1967, али смо победили 1973. То је све што знам.”

Како је, дакле, Египћанима успело да победе у четвртом арапско-израелском рату 1973? Да поврате оно што су у рату 1967. изгубили на бојном пољу, а то је Синај. Прво су одредили стратешког политичког и војног савезника, а то је био Совјетски Савез. Затим су почели да изграђују нови дух и нову победничку армију. Наоружали су је тада најмодернијим авионима, тенковима и ПВО системима. Нису штедели на парама када је војска у питању, ни на платама официра, подофицира и војника. Наиме, када нема идеологије, само задовољан војник ратује за своју земљу. У Египат је стигло и неколико хиљада совјетских војних инструктора, почела је интензивна војна обука египатске армије. Медији су све то патриотски пратили. Москва је политички снажно подржавала Египат на међународном плану, посебно у УН.

Од августа до октобра 1973. године египатска армија изводила је сталне вежбе форсирања Суецког канала. Египћани на њиховој обали концентришу оклопне снаге и борбену инжењерију, довуку скеле и понтоне као да ће сваког тренутка кренути преко Канала. Израелци на другој обали Канала, дуж целе фортификационе линије Бар–Лев дају узбуну и заузму положаје за одбрану. И тако то 16 пута, а ништа од напада. Када су Египћани седамнаести пут довукли трупе на обалу Канала, Израелци су то сматрали већ виђеном представом и нису реаговали. А египатски војници баш тада су кренули на другу обалу.

Не знам какве све то везе има са Србијом…