Дарко Ђого
Православље или смрт
О. Дарко Р. Ђого (Фото:ин4с)
Сви имамо оног једног познаника који воли да нам преко вибера шаље садржаје за које претпоставља да ће нас бар мало жацнути. Тим прије морало ме је зачудити када сам са једне такве адресе прије неколико дана добио врло озбиљан чланак о ситуацији на светогорском полуострву, из свештене лавре Есфигмена.
Била је то прва од бројних – ужасавајућих и забрињавајућих – вијести о насиљу са којим ће братство тог манастира суочити ових дана. Они којима Света Гора није исто што и Тибез знају да то није први, а на жалост, ни посљедњи пут да се есфигменци налазе под полицијском репресијом.
Мој познаник, међутим, није пропустио да ми, након низа ласцивних шала (које обавезно укључују „попа“) и слика огољених љепотица пошаље и поруку, ошишаном латиницом „sta ce biti na Svetoj Gori???? Da li je ovo izdaja pravoslavlja????“ Но (ошишаној) латиници и дискрепанци између онога како данас видимо себе и онога што јесмо вратићемо се нешто касније.
Најприје је важно да сагледамо невоље есфигманског братства у историјској перспективи, али и у временском прозору садашњице, кондензованог времена. „Зилоти“ или „ревнитељи“ који настањују Есфигмен представљају само једну од многих, најчешће неповезаних и врло често посвађаних групација које су настале у хеленском Православљу током бурног ХХ вијека.
Грци су на самом почетку ХХ вијека у много чему личили на Србе: били су завјетни народ, окренут „великој идеји“ ослобођења Константинопоља и уједињења цјелокупног хеленског рода.
Слом у „великој катастрофи“ тј. Грчко-турском рату као и низ значајних догађаја (побједа националиста али и интеграција у геополитички Запад у грађанском рату, успон и слом пуковничке хунте, коначна побједа народног језика, „димотики-ја“, над њиховим „славјаносербским“, „катареусом“) – све то је остављало низ посљедица на грчко Православље тј. сваки политички и културни лом порађао је неки протест против смјера у коме се Хелада и хеленске цркве крећу. А сваки тај протест порађао је – раскол. Тако се грчко Православље, поред великих и канонских православних цркава, удробило у читав низ мањих и углавном канонски непризнатих заједница.
Најприје је нагло и диктирано прелажење на нови календар породило бројне заједнице тзв „старокалендараца“, да би се читав низ модернистичких чинова Фанара у правцу брисања конфесионалних и литургијских разлика између Рима и „Новог Рима“ (= Цариграда) такође рефлектовао кроз одбацивање таквих потеза „васељенске“ патријаршије и унутар самог грчког Православља.
И док су вјерници Цркве Хеладе (Атинске архиепископије) могли да фанарског патријарха доживе као „духовног вођу“ чије одлуке их, међутим, не обавезују, светогорско монаштво то није у стању да чини, будући да је оно непосредно потчињено Фанару. Да: то се односи и на Хиландар, који јесте српски манастир у смислу да су монаси у њему – Срби, али који (на опште изненађење 99,9999% Срба) није саставни дио СПЦ већ Цариградске патријаршије.
И док је већина светогорских манастира бирало или да се подреди и глајхшалтује према директивама патријарха са Босфора, или да им се пасивно супротставља (прихватајући патријарха Вартоломеја али не спроводећи његове и његових претходника сумануте одлуке), монаси Есфигмена су се одлучили на беспоговорни отпор њему и његовим претходницима. То их је довело у црквену (само)изолацију у којој су они превентивно прекинули односе чак и са старокалендарским „великим“ Црквама.
У том њиховом понашању, ипак, увијек су некако правили изузетак за нас Србе – док су остале примали нерадо и намргођено, есфигменци су нас Србе некако увијек гледали као своје. По чему? По беспоговорној спремности да страдамо за вјеру. „Православље или смрт“ – то је њихов мото. Некако су препознавали да у нашем отпору колективном Западу има бар нешто од те коначне, граничне ситуације и њене бескомпромисности.
Ово није први пут да су на удару полиције. Сцене монаха који Молотовљевим коктелима бране манастир од грчке полиције и раније су обишле православни свијет као визуелни идентификатор судара бескомпромисности једног свијета испуњеног светошћу и свијета бескомпромисне диктатуре идеологије коју Грчкој и њеној цркви намеће глобални господар.
Зашто се, међутим, вријеме убрзава данас а грчка полиција ради оно што су посљедњи пут на Светој Гори чинили само каталонски гусари?
Када је у јесен 2018. Фанар „вратио чин“ украјинским расколницима (од којих многи никада нису ни били православни свештеници!), а убрзо и скнадио „Томос о аутокефалији“ неканонске „Православне Цркве Украјине“, многи моји познаници су ми сугерисали да се „васељенском трону не жури“ и да „вријеме ради за њега“.
То већ тада није било тачно. Фанару се и те како жури и то из два разлога. Први јесте тај што је цјелокупна црквена политика Цркве Турске заснована на посуђивању политичке моћи од глобалних господара. То значи да је крај униполарног свијета – крај „васељенске моћи“ црквене бирократије из Истанбула и Шамбезија. Други разлог, непосредно повезан са овим првим, јесте све очигледније планирано остваривање пројекта „јединства“ Фанара и Рима које је планирано за сљедећу, јубиларну 2025. годину, када се празнује 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора.
До тада треба покорити „непокорне“, а најприје оне „у свом дворишту“. И за то ће се користити свака могућа репресија. Што значи да је случај есфигменског братства индикативан као показатељ тоталитарности „васељенског Православља“, које долази из Фанара.
Да су по сриједи еко-хипици који су се некако прокријумчарили на Атос и да траже да се устав Свете Горе измијени у правцу „инклузивности жена и свих који се тако осјећају“, грчка полиција би им доносила ћебад, милк шејкове и чија сјеменке, а „Јавно православље“ и остали гласноговорници НАТО православља би писали чланке пуне хвале за „храброст“ и „визију“ тих активиста. Овако, то „широкогрудо“, „инклузивно“ и „свељубеће“ квази-Православље суздржано ћути и навија да „полиција ради свој посао“.
Но ништа ново: лицемјерје је мјера свега што долази из нечега концептуално хипокритичног као што је НАТО Православље.
Но да с вратимо мом познанику и његовом питању. То што се дешава са Есфигменом само је врх леденог бријега и показатељ једне културне и идеолошке пресије која се одавно не крије и којој је изложена и маша СПЦ (сјећамо ли се Бена Хоџиса који нам је то сасвим отворено рекао?). Но питање отпора том притиску много је сложеније и дубље и свеобухватније од простог дијељења вијести и тренутне саблажњености и забринутости којом наш човјек показује врлину „ревности за вјеру“.
Равност за вјеру није ствар само монаха већ сваког хришћанина. И она се с временом гради. Монаси се моле непрестано – то је позив нама да се молимо што чешће. Монаси се моле уа читав свијет – то је нама позив да се молимо за све оне које познајемо, који нас воле и који нас не воле (како управо и кажемо у молитви). Монаси су се одрекли свијета да би живјели у врлини – свако од нас ко жели да пође путем врлине то може учинити и у свијету (старац Порфирије управо је то знао да предложи својој духовној дјеци, као старац Зосима Аљоши Карамазову: живјети у свијету јер –када се ти искрено помолиш, хиљаде око тебе ће се спасити– према ријечима св. Серафима Саровског).
Ми се тренутно не можемо тући са грчком полицијом, али можемо се молити за есфигманску браћу и са есфигменском браћом. Можемо се, рецимо, подсјетити да су један српски епископ (св. Петар Сарајевски) и хиљаде наших предака страдали јер су одбили да пишу латиницом те 1941. Можемо прочитати сваки дан понешто од Владике Николаја и оца Јустина који су светоотачки класици ХХ вијека и које најватренији ревнитељи и данас читају и воле.
Можемо бити много више од вијести на виберу, између ласцивних садржаја и тренутних утисака. Можемо бити православни живот – да бисмо знали да је Православље живот, када или ако нас ставе пред избор: Православље или смрт.
