Желидраг Никчевић
Позиција Скота
Ево, сви навалили да критикују америчког амбасадора који нам је на растанку предложио да НАТО бомбардовање 1999. године „посматрамо у широј перспективи“. И сви се страшно изнервирали, усуђујем се да претпоставим, по инерцији, по шаблону, не трудећи се да размисле шта је тај одлазећи Скот опет извалио.
А мени се чини да је он потпуно у праву, само ако овој ствари приступимо из другог угла, ако се вратимо с краја на почетак срца. Претпоставимо да то није рекао тамо неки Скот, него неки добар, уважен човјек, искрени српски пријатељ.
Па шта је он имао у виду кад је рекао: шира перспектива? Ништа рђаво. Само је објелоданио уобичајену позицију америчке дипломатије.
Присјетимо се, једном је Роналд Реган, не трепнувши веселим глумачким оком, америчку срамоту у Вијетнаму описао као „рат који нам наша влада није дозволила да добијемо“. Демократској јавности се ова дефиниција веома допала и многе ствари у америчкој спољној политици кренуле су новим, ефикаснијим путем. Пацифистички слоган „Никад више Вијетнам“, чедо шездесет осме, неочекивано је показао своје монструозно наличје. Никад више Вијетнам: то значи да посао мора бити обављен беспрекорно, без глупих грешака и свађе на релацији влада–Пентагон, без запетљавања у ограничене ратове неограниченог трајања и без медијски дегутантне крви.
Лишени „шире перспективе“, ми се очајнички трудимо да проникнемо у стварне мотиве америчког интервенционизма, покушавамо да схватимо зашто једна огромна војна сила тако нестрпљиво трупка пред нашим вратима, заборављајући да наше категорије Правде и Етике нису њихове категорије Правде и Етике, да су наше катастрофе њима само благо свјетлуцање компјутерског екрана у најудаљенијем собичку Пентагона. Никакве кривице ту нема, никакве гриже савјести. Ради се о планетарној технологији: смртна пресуда може бити изречена хиљадама невиних људи, може бити и извршена, а да се због тога нико у Америци не узбуди. Браћо Срби, ствари се одвијају по сасвим другачијој логици, етички апсолутно неутралној. Из шире перспективе, добро и зло нису никакви критеријуми. Жртве су ту само случајно, на путањи глобалне инерције потчињавања, у орбити чисте силе којој се чак ни нека нарочита зла намјера не може приписати.
Један од највећих америчких мислилаца, Фредрик Џејмсон, овако коментарише ту скотску дипломатску позицију: „Ништа није тако истински вриједно гнушања као америчко увјерење да смо увијек у праву, да су све наше акције морално и религиозно исправне, да се никада немамо због чега извињавати. И то не би био проблем да је посриједи просто цинична реторика, али ја мислим да то изражава истинско америчко увјерење.“
Стварно, зашто је Скот тако сурово искрен? Па ево зашто. Кад хоћете да психолошки сломите и потчините човјека, најбоље га је натјерати да испуњава ваше апсурдне захтјеве. Да чисти клозетску шољу четкицом за зубе, да гланца паркет оштрицом бријача, да користи услуге београдског превоза… Ако хоћете да имате правилно друштво, морате га научити да прихвати апсурд, да му апсурд постане свакодневно животно правило.
Док су Вучић и Скот ономад читали средњошколске саставе о пријатељству, миру и напретку, ево шта сам помислио. Кад један монах секте дзен другом монаху каже „бхо“ – тај мора да скочи увис. Зашто? Е, то је неправилно питање. Правилно питање гласи: „Колико високо?“
