Слободан Антонић

Посттрауматски режим и потчињавање Србије

21.05.2023.

Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва. Тим тумачењем тежило се:

1. производњи политички коректних афеката згражавања над „српским национализмом“, као извориштем свих друштвених зала;
2. ширењу дисквалификатива „насиља“ на читав један сектор идеја и историјских догађаја;
3. преузимању улоге моралног судије који дефинише корене насиља и који – преко успостављања режима трауме – добија право да одређује начине уклањања и превазилажења ужаса (terror management);
4. дисквалификовању политичких неистомишљеника као чудовишног Другог, тј. као трајне опасности по грађански (аутоколонијални) мир и поредак;
5. потврђивању и уконачењу негативних аутостереотипа, које „грађанска Србија“ систематски производи – као идолошког оправдања за нова (колонијална) насиља.

Основна места те interpretatia hysterica била су ова.

1. Српско друштво је sui generis насилничко. „Имамо оно што се може означити као патолошко друштво“ – „чини ми се да је наша средина јама безданица произвођења насиља“ (Ратко Божовић). „Насиље је основна одлика овог друштва“ (Иван Меденица – „за разлику од цивилизованог света“, додаће он мало после). „Српско друштво је последње три деценије болесно (од насиља) и треба да се лечи“ (Борис Варга). Овде се, уистину, „насиље  плански производи и обнавља већ тридесет година“ (Иван Меденица). „Труло српско друштво“ је, једноставно, такво да „наша деца обитавају у медијској култури и друштвеном миљеу који су агресивни, насилни, патријархални, мачистички и милитаризовани“ (Алексеј Кишјухас). „Међу нама доминира мачо култура“ (Женска платформа за развој Србије), и, уопште, имамо „одсуство емпатије као прогнане категорије човечности у српском друштву“ (Момчило Ђурђић). „Српско друштво упорно одбија да прекине нит насиља која га води у нове кругове несреће“ (Софија Мандић), због чега нам је управо сада „дошло на наплату 30 година колективне трауме живота у Србији“ (Дубравка Стојановић).
2. Корен насиља је српски национализам. Криво је „наше језиво лице, мамурно од (ч)етничког национализма“ (Алексеј Кишјухас). „Та друштвена патологија и насилничка атмосфера започели су давно – планери су били Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Михајло Марковић“, док је „Слободан Милошевић био извршилац“ (Весна Пешић). За злочин у „Рибникару“ криви су српски националисти који су, још деведесетих, „наоружали овај народ – претходно му објаснивши да му душмани нису дали да своју праву народност развије и покаже“ (Теофил Панчић). Злочин се десио због „нормализованог национализма, шовинизма, клерикализма, ратних злочина и слављења ратних злочинаца“ (Павле Радић). Убиство деце у „Рибнкиару“, уопште, учинак је тога што нам је „школа ауторитарна и агресивна, где се из историје и других `националних предмета` сеје зло и мржња према другима“ (Дубравка Стојановић).
3. Злочин у „Рибникару“ завршни је резултат српске агресије из „ратова током деведесетих“ (Никола Крстић). Он је израз „нечисте савест целог колектива због окрвављених руку у комшилуку – негирања најтежих ратних злочина у Хрватској, БиХ и на Косову“, због чега „сваки даљи корак води ка насиљу“ (Борис Варга). „Стигло је на наплату доба у којем се издашно пумпана агресија према споља, сада окреће ка унутра“ (Алексеј Кишјухас) – јер, „геноцид и злочин нема где да се врати него сопственој кући“ (Снежана Чонградин). „Ово друштво је фрустрирано, јер не можеш заборавити оно што се дешавало у Босни, четворогодишњу опсаду Сарајева, генцид у Сребреници, убиство осам хиљада људи, бацање цвећа на тенкове који су ишли на Вуковар“ (Јудита Поповић);
4. За злочин у „Рибникару“ крива је српска „систематска негација злочина у ратовима у бившој Југославији“ (Софија Мандић). Крив је „неразрешен мрачни талог злочиначке прошлости“, односно „смрад неразјашњених злочина (…) владајуће политике 90-тих, које је ојадило суседе и разорило Србију“ (Павле Радић). Јер, “у Србији, никада није било озбиљне дебате о ратовима и злочинима деведесетих – зашто су се ти ратови догодили, колико је ко одговоран, како смо успели да одемо у рат четири пута. Нема помињања како смо дошли до потпуне дехуманизације – да будемо толико индиферентни према злочинима, без икакве емпатије за жртве” (Дубравка Стојановић). „Смрт деце на Врачару и у Младеновцу почела је онда када су родитељи данашње деце јавно учени да српске снаге у Сарајеву снајпером не гађају и не убијају децу“ (Софија Мандић).
5. Један од главних генератора насиља је „омнипрезентна Српска православна црква – она увек пронађе начин да све то
   аминује, закључно са овим срамним иступом Патријарха Порфирија“ (Иван Меденица). Реч је о „амбицији потпуно политизоване цркве да у свему овлада друштвом“ (Павле Радић). Не само да је криво својевремено „проглашење Владике Николаја Велимировића за свеца“ (Момчило Ђурђић), већ је крив и патријарх Порфирије који је „био члан РРА – тела које је једногласно одлучило“ да „Пинку да фреквенцију“, а што је омогућило „убици из Младеновца да може да обожава, имитира док гледа“ (Биљана Србљановић).
6. Постоји нужна веза између убистава и графита генерала Младића. Ти графити „`красе` фасаде на пола и пет минута хода од школе `Владислав Рибникар`“ (Иван Меденица), због чега је „прихватљивост оружаног обрачуна у школи подржана строго чуваним графитом у част Ратка Младића – поред кога је дете, које је пуцало у Рибникару, свакодневно пролазило“ (Софија Мандић). „Врховни командант убијања сарајевске деце био је генерал Ратко Младић“, објашњава и Томислав Марковић, а „мурал с његовим ликом налази се пар стотина метара од ОШ `Рибникар`”. Иван Меденица би се чак смео заклети да је злочинац вежбао у „стрељани која је украшена портретима Путина и Младића“.
7. Крива је националистичка власт. „Националсоцијалистички и напредњачко-фашистички режим директно је одговоран за масакр у школи“ (Динко Грухоњић). Крива је „клеронациоционалистичка криминална камарила на власти спрегнута са црквом“ (Павле Радић). „Зна се ко је крив – они који више од десет година владају страхом и насиљем“ (Марко Видојковић). Злочин у Рибникару је „одраз стања духа слобизма, шешељизма и вучићизма у земљи у којој владају већ више од тридесет година“ (Милојко Пантић). „Власт је све радила тако да деца која су данас узраста њихове власти (10+) као једини друштвени модел успеха виде брутално вербално и физичко насиље – власт је тиме заувек окрвавила своје руке“ (Софија Мандић).
8. Постоји каузална веза између убиства и неких других антиевропских феномена. Крив је „руски свет“ (Момчило Ђурђић),  криво је „постројавање деце под неофашистичким обележјима“ (Грађанска Војводина),  криво је „убиство Ђинђића“ (Момчило Ђурђић), криво је „величање битке на Кошарама“ (Милан Ст. Протић), криво је то што „Србија неколико година није отворила ниједно ново поглавље у преговорима са Европом“ (Соња Атанасијевић)…

С чисто етиолошког становишта, већина ових објашњења пре припада „култури лупетања“, него рационалној анализи. Везано за српско друштво  наводно натопљеног насиљем, погледамо ли статистику стопа убистава у Европи видећемо да су, пре Србије, следеће земље ЕУ: Летонија Литванија, Естонија, Лихтенштајн, Кипар, Румунија, Француска, Белгија, Шведска, Малта, Словачка. Да није и у овом земљама случајно проблем српски национализам?

Истина, Кишјухас каже да су “вредности `Велике Србије` те које инспиришу многе масовне убице на Западу“. Али, реч је о аутору који српским национализмом објашњава чак и загађеност ваздуха у Србији: „Смог какав данас удишу Београд, Нови Сад и Ниш, Ваљево, Бор и Панчево“ настао је зато што су Срби „косовојесрбијашили спаљујући амбасаде с три посољена прста“, „молебански чували светиње“, „турали труло лишће на бранике аутомобила“, „јаросно гранатирали Дубровник и Сарајево“ – „и сада смо напрасно запањени откуд то, дођавола, удишемо отровни ваздух?“. Српски национализам је објашњење за сва зла у Србији – и то је просто тако.

Но, премда изгледају као објашњења, наведених осам тачака заправо су иделошко изокретање, манипулација, закуцавање у здрав мозак (brain rape) народа, злостављачко понижавање жртве… Изостављају се, не случајно, примарна објашњења која се тичу, најпре, психопатологије злочинца – „дечко је просто поремећен“, лепо каже Данијел Симић, „све остало је тражење повода за прогуравање политичких агенди, које су спремне од раније“. Такође, запоставља се важност преузетог модела опонашања, утврђеног и у полицијској истрази – школски злочин је, подвлачи Милан Ружић, „резултат имитације америчког друштва“.

Занимљиво је да нико не помиње ни класну димензију злочина – десио се у „елитној школи“, коју похађају углавном деца из виших класа, с посебним билингвалним програмом, и с изразито пермисивним педагошким приступом: „На родитељском састанку не сме да се помене име ученика који направи неки проблем. Лоше ученике не смеју да избаце из школе. Родитељима је забрањено да се обраћају ученицима (тј. другој деци) ако постоји проблем. Такмичарски дух између деце доведен је до нивоа бесмисла. Ништа другарство, само ко какве оцене има и какве патике носи. У школи има доста невидљивог и видљивог насиља према слабијима. И нико не може да реагује, ни родитељи, ни школа“.

Ако се већ траже дубљи узроци злочина, онда су класно порекло и безосећајна класна култура малог привилегованог убице (са све породичним сефом) ваљда значајнији за објашњење од оближњег мурала с ликом генерала из деведесетих?

Наравно да су за размере почињеног зла одговорне како школске власти, тако и све друге, а ни улога медија није за потцењивање. О томе су већ аргументовано писали Игор Ивановић, Слободан Стојичевић и Тајана Потерјахин, и ту не бих имао много шта да додам. Али, остаје горак утисак због масовне манипулације – „међу најодвратније спадају оне које мртве дечије главе `фактуришу` Србији као заслужен рачун за њену кривицу у ратном распаду Југославије“, пише и Мухарем Баздуљ. „Тако реагују људи који су толико убеђени у истинитост и правоверност властите симплификоване слике ратова, да им то блокира и најелементарнију човечност и емпатију“.

Безочна манипулација тако побеђује „најелементарнију човечност и емпатију“ – јер колонијална територија, по својој компрадорској елити, заправо у многоме и јесте патолошко друштво.