Руско заузимање приштинског аеродрома 1999. године била је прва оружана конфронтација Русије и Запада још од времена кубанске ракетне кризе 1992. Можда ће то у историји бити забележено и као догађај који је означио почетак другог хладног рата. За време првог хладног рата мени су често пребацивали да стојим на страни Запада, иако сам настојао, а верујем и успевао, да када су у питању интервјуи, имам подједнак број генерала и маршала и једних и других и да посећујем војне базе и САД и СССР. Сада, у другом хладном рату, мислим да су Руси у праву, јер је Русија та која поштује цивилизоване норме и суверенитет држава, тобожње вредности Запада у првом хладном рату.

Кад су Руси заузимали приштински аеродром 1999. и када су покушали да авионима на Косово пошаљу своја појачања, Мађарска, Румунија и Бугарска нису дозволиле прелет руских авиона. То је била срамотна одлука и кршење захтева из резолуције Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. и споразума групе Г-7 од 3. јуна 1999. У та два документа се експлицитно наводи да ће „међународно цивилно и безбедносно присуство на Косову“ бити „под покровитељством УН“ и да руски контингент „неће бити под командом НАТО-а“. Наравно, НАТО није имао намеру да испоштује било какве обавезе. Америка је, чак и пре усвајања резолуције УН, упорно радила иза кулиса да би осигурала да Русија буде спречена да игра било какву улогу на Косову. Вашингтон се при томе ослонио на бивше руске војне савезнике из Варшавског уговора, који су грозничаво чезнули да уђу у НАТО и у ЕУ, и који су без оклевања урадили све оно што је Америка од њих захтевала. Што је значајна црта њиховог националног карактера. Недавно иступање господина Борисова у Софији, када је директно потврдио да је Бугарска торпедовала „Јужни ток“ да би удовољила Вашингтону – лишено је сваке пристојности и националне части. Тако поступају само марионете. Некада совјетске, сада америчке. Вероватно сада у Москви многи проклињу Михаила Горбачова и његове реформе, које су срушиле Совјетски Савез и довеле НАТО на границе Русије. Па је сада Русија суочена с Америком, која је решила да успостави низ сателитских режима у државама на границама Русије.

Руси су свесни да је поновно успостављање старе сфере утицаја за њих питање живота и смрти. У међувремену, Америка је прогласила победу у првом хладном рату, али уместо да ужива у тријумфу, она је стално тражила нове непријатеље. Јапан је био први кандидат, али колапс индекса Никеи убрзо је окончао ту панику. Онда су на ред дошле старе муштерије: Србија са Слободаном Милошевићем, руска мафија, као да италијанска не постоји, српска патриотска мафија наоружана атомском бомбом, исламски фундаментализам, Норијега, Садам Хусеин, пуковник Гадафи, Башар ел Асад, Кинези и њихово војно јачање, Владимир Путин и Русија.

Тражење непријатеља неизбежно ствара непријатеља. Нажалост, Америка се данас суочава са светом који јој жели зло. Кина мрзи Америку и не верује јој, али сувише Американаца и сувише Кинеза зарађују једни од других да би елите дозволиле рат. Јапану се смучило да слуша америчке приговоре због њиховог економског система и њиховог наводно недовољног кајања због силовања Нанкинга, али спорови са Кинезима око острва на Пацифику донекле враћају Јапан у амерички загрљај. Латиноамериканци су уморни од тога да им се стално суди и пресуђује само на основу „напора који се улаже у борбу против трговине дрогом“. Бразилци више не могу да поднесу да слушају придике о уништавању прашума.

Што се тиче Руса, они су се одрекли совјетске империје, а да нису испалили нити један метак. Око 25 милиона етничких Руса остало је распадом СССР-а изван граница Русије. Целокупно конвенционално наоружање совјетске армије, изван граница Русије, остало је у новим државама, бившим совјетским републикама. Борис Јељцин је наивно поверовао да други неће покушати да искористе слабости Русије. Поверовао је како су Русија и Запад пријатељи и партнери.

Владимир Путин није наиван и свестан је да се и други хладни рат води због истих питања као и први: слобода и самоопредељење држава. На једној страни су САД и њени сателити, који промовишу идеологију „тржишне демократије“, на другој страни су Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужноафричка Република… Америка данас води рат против вредности за које се до јуче борила.

А Србија, где смо ми у свему томе? Где је нестала лепа бајка о ЕУ и Косову, која је испуњавала нашу штампу и заокупљала наше политичаре? Докле ћемо да слушамо западне амбасадоре у Београду како нас бесрамно лажу и сироту Мају Коцијанчич како немоћно колута плавим очима не успевајући да смисли некакав одговор. Последњи кошмар наше наивности…