Јесте, хибридни рат је страшно незгодан, тешко се од њега бранити. По дефиницији, у хибридном рату не учествују само оружане снаге, него – на најразличитије начине – и „мирни грађани“. НВО експерти, банке, трговински ланци, медији и друштвене мреже, спортске звијезде, филмаџије… И у свим тим верзијама Запад је достигао високо мајсторство, нема шта. Општепознато. Честитке!

Међутим, нешто мање је познато да хибридни рат у ствари и није нека нова, савремена идеја. Чак би се са извјесним цинизмом могло рећи да је то идеја руска, традиционална. Толстој, напримјер – ако дозволите да се позовем на тако архаичан ауторитет – потрошио је стотине и стотине бриљантних страница доказујући да у Русији рат никад није био посао пробраних и наоружаних професионалаца. Руси одувијек ратују „хибридно“.

Сјећате се, ваљда, „Рата и мира“. Добра и поучна књига. По Наполеону, рат треба да се води витешки, по строгим војничким правилима. Противници наносе једни другима ударе, битка се води по плану, ко уђе у престоницу тај је и побиједио. Зашто му је онда то успијевало свуда, осим у Русији? Диспозиција коју је Наполеон написао за Бородинску битку уопште није била гора, него можда и боља од свих других његових диспозиција. Али ето, показало се да се рат против Русије не добија армијским поретком и диспозицијама. По руском плану, по матрици коју величанствено развија геније из Јасне Пољане, ратује не само читав народ, пушкама и тојагама, него ратује територија, ратује географија, ратује клима, ратује смрзнуто поље под брезама. Против Наполеона ратује СВЕ. Русија у рат ступа СВА.

Не би било лоше да протагонисти данашњег хибридног рата поразмисле о томе, да не помињемо сад и Хитлера.