Милан Ружић

Поносни, али, на себе и своје вредности

13.09.2022.

Милан Ружић

Еуропрајд је и даље најактуелнија тема, или барем она тема која се највише форсира како би се сакрило нешто друго, али у оквирима ове највидљивије теме, да не кажем проблема, увек треба разјаснити неке ствари које се, намерно, погрешно тумаче.

Треба ствари поставити онако како и стоје. Учесници литија нису најавили никакво крвопролиће, нити су агресивни. Они једноставно желе да се најављена шетња не одржи. Свој став износе врло мирно. Друга страна, она која би да шета, прву страну назива „литијашима“, и то је најблажи израз који сам чуо, па остале нећу користити. Та друга страна је мањинска. Да занемаримо став српског народа, а он је опште познат, и да се ограничимо само на ове две групе, опет је прва група, она породична, достојанствена и верна Србија већинска у том сукобу кога још увек нема, а надам се да га неће ни бити.

Сада када знамо учеснике, ваљало би рећи оно што је суштински проблем у поставци која кружи шеталачкоподржатељским медијима. Наиме, свако ко је против те велике европске параде и ко каже да може доћи до насиља, он је, погађате, „инспиратор“, „хушкач“, „подстрекивач“, „мрзитељ“ и користи „говор мржње“. Задржимо се овде…

Уколико неко организује такву параду, а зна да ју је организовао у држави чији је народ не жели, тај неко је већ осудио ту шеталачку групу на проблем, био он само декларативне или физичке природе.

Дакле, организатор параде, ко год он био, одговоран је за сваки проблем, јер зна већинско расположење народа. Њега или њу или кога год, назовите тим именима која сте резервисали за све нас који упозоравамо. Ми смо добронамерни, они нису чим вас шетаче доводе у ту ситуацију.

А они који буду задужени за одржавање реда и мира, нека унапред знају шта ће радити, јер игнорисати оволико наелектрисање у народу, неће донети добро никоме.

Још једном, парада је нешто што у Србији није пожељно и игнорисати побуну народа може бити велики проблем, јер постоји могућност да настану сукоби које нико неће моћи да контролише.

И ко ће, на крају, шта год се догодило, бити највећи губитник? Србија! Уколико се шетња одржи, биће то пораз породичне и православне Србије, а уколико се не одржи, биће то пораз за европски углед Србије. Ако већ губимо, боље да изгубимо углед код Европе која је свој изгубила у Украјини, него да изгубимо породицу и веру.

Уосталом, зар није боље да будемо поносни на себе и своје вредности којих није много остало, него да Европа буде поносна на нашу спремност на сваку девијацију која нам се наметне.

Губити оно што нам није потребно и није губитак, већ добитак.