Баждарење полиграфа
ПОНЕКАД, ЖАО МИ ТИХ ХРВАТА
ХРВАТИМА су сви ”савезници”, на челу са Американцима, отказали учешће на загребачкој војној паради подовом двадесете годишњице ”Олује”. Чак и најближи саборци, Словенци, који су, док су се ови бавили протоколом прославе, пред Међународним арбитражним судом издејствовали да се Словенији, а не Хрватској, дoдели двотрећински акваториј Пиранског залива. Ружи Томашић, посланици Хрватске у Европском парламенту, велики пожари на Корчули и Пељешцу, пред којима је евакуисано становништво, представљају ”велику туристичку шансу која ће привући нове туристе који никада нису видели такве пожаре”. Председница Хрватске, Колинда Грабар Китаровић, летује у ”Лори”, сплитској касарни-затвору у којем је мучено и убијено 70 заточених српских војника. Аеродром им се зове по Фрањи Туђману. Јосип Мамулић, бивши премијер Хрватске, јавно саопштава да је његова Влада куповала оружје из Србије – преко Аркана, којег су Хрвати држали у затвору из којег је изашао са две торбе злата – у замену за четири шлепера калашњикова и тешког наоружања. Међународну фудбалску утакмицу хрватска фудбалска репрезентација одиграла на Пољуду у Сплиту, на чијем је травњаку био голем нацистички кукасти крст. Желе, више него да живе у слози са суседима, да канонизују Степинца. За највећег непријатеља и даље сматрају Србију, овога пута оличену у српскоме министру Александру Вулину, којем припремају, а не изричу статус ”персоне нон грата” – само да би барем још једном прешао на њихову територију и био ”ухићен”. Велике наде полажу у Џона Касића, америчког Хрвата, гувернера Охаја, који жели да постане Обама уместо Обаме…
Да видимо, сада, шта би се збило са претходно побројаним – када би Касић заиста запосео Ов(р)алну собу у Белој кући, иначе грађеној брачким хрватским каменом!
На војној паради у Загребу појавиле би се све земље света, изузев Русије којој то не би било дозвољено, а које имају бар чету војника наоружаних пушкама, предвођене маринцима САД. Србија би учествовала тако што би њен министар војни, Братислав Гашић, дао сагласност да НАТО трупе могу користити српску територију и небо – али само као ”окретницу” за парадни конвој, јер на територији Хрватске нема довољно места да се толика колона окрене, па ће она проћи и кроз Београд, трасом од Калемегдана до аутопута ка Загребу. На паради ће учествовати и Словенија чији ће ешалон, уместо заставе, носити развијени свитак извињења и одрицања од свог дела јадранске обале у корист Хрватске. Колинда Грабар Китаровић ће на параду доћи директно из летовалишта ”Лора”, освежене крви или освежена новом крвљу, како год, а одмах по њеном изласку ”Лора” ће се поново прогласити затвором и његов ће први ухићеник бити Јосип Манулић, бивши хрватски премијер. Одмах за њим бити ће ухићена Ружа Томашић, због изазивања туристичих пожара. Осим Пољуда, сви ће хрватски стадиони шишати траву по араку кукастог крста. У Хрватској ће бити саграђено још 78 аеродрома и сви ће се звати по Фрањи Туђману. Степинац ће свакако бити канонизован, а Света столица ће учинити преседан и постхумно га прогласити за папу. Можда и доживотног. САД ће принудити Србију да Александра Вулина живог изручи Хрватској, а за казну трајно преузме Ведрану Рудан.
Зашто њу?
Зато што је Ведрана Руданна свом последњем блогу што-шта, како већ уме, сасула у лице Хрватима и Хрватској, а у поводу ”обљетнице Олује”:
”Не знам службену дефиницију ”Олује”, али знам што је ”Олуја”. – пише Руданова. – ”Неколико тисућа хрватских војника протјерало је из Хрватске 200.000 или 300.000 тисућа Срба. Као да је број битан. Краће, ”Олујом” смо ”ми” Хрватску очистили од Срба. Они који нису на вријеме кренули путем који им је означио Милошевић у договору с Туђманом, све су благословили Амери, остали су без главе или били бачени у бунар”…
”Олуја” је била срање од војне акције јер је ”Олуја” у суштини само организирана дератизација Хрватске. Сви то знамо, па ипак је ”ми” славимо као нешто из чега се родила Хрватска”. – каже Руданова. – ”Боже, колико би нам свима било боље да се никад није родило чудовиште које се данас зове Хрватска. Да се мене пита, никада се милијуни куна не би трошили на загребачки мимоход. Зраком ће летјети она два сирота ”мига”. На јадничке који ће гледати у зрак паст ће, у бољој верзији, два крила, у горој, читав авион”.
”Док Загребом буду гмизала којекаква и питај бога чија оружја, у Книну ће бити организиран народни дернек. Томпсон ће својим туљењем у назочним Хрватима и Хрватицама будити све што је хрватско. Тко зна ди ли ће наша предсједница у славу слободне нам Хрватске ситним овцама особно резати вратове? У посљедње вријеме женска лијепи плочице, лови рибу, не би било фер да не помогне и месарима краљевскога града.
Укратко, 20 година након ”Олује”, пресиромашни грађани Хрватске платит ће славље једног од највећих хрватских пораза, ”ослобађање” Лијепе Наше која никад није била и никад неће бити ни лијепа ни наша. Хрватска је терен у шапама неколицине криминалаца. Кад кажем криминалци, мислим на власнике банака који су побили неколико стотина тисућа грађана Хрватске…”
Руданова, на крају свог блога, овако поентира, ”закуцавањем”:
”Укратко, Хрватска је јавна кућа у коју разбојници улазе кад им се дигне. Народ службено јебу 20 година, траје то и дуже, и још од народа очекују да им то јебање животом плати. Нема човјека који овдје живи, а да то не види. Па ипак… Пјеват ће се у Книну и глодати кости јадних животиња, пљескат ће стока преголема док буде гледала и тенкове и остало што носи топове уперене у нашу гору будућност.
Ја нешто имам против мимохода? Имам. Јебеш мимоход у коме неће ступати они који су створили ову Хрватску. Неће бити Милошевића, неће бити Туђмана, неће бити Амера. Амери се праве блесави, а двојац који је пре 20 година створио Хрватску почива у миру.
Немирни су само грађани Хрватске зато јер немају што јести, а бит ће још немирнији кад у Книну оглодају задње ребро мртвога јарца или с колоне пузеће жељезне краме скрену поглед на празне контејнере.
Тко им је, док су славили рођење Хрватске, украо пластичне боце?”
Каже Ведрана Рудан коју би Хрватска, на послетку, уступила Србији без икакве размене, можда би Србија на конту њеног преузимања добила гаранције државнога врха Хрватске да се ћирилични натписи у Лијепој Њиховој више неће ломити, а ћирилица постати друго званично писмо.
Друго?
У Дубровнику и читавој хрватској Католичкој цркви чак и прво:
”Почетком 16. века, католички свештеник из Дубровника, Лука Радовановић, ”машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова” поклања свештенику Павлу Вукашиновићу… Штампарије су биле ћириличне, а оне у покушају, у којима је требало да се штампају књиге ”српским словима и језиком”. Тако је прву књигу за католике – Молитвеник, Дубровчанин Фрањо Ратковић штампао 1512. године у Венецији ћирилицом. Ђуро Матијашевић, још у 17. веку, саветује дубровачким писцима да се ослободе италијанског језика и уче језик Бошњака, Хрвата, Далматинаца, Руса, Чеха, Пољака… Дубровчани су свој језик називали: дубровачки, нашки, српски (неколико векова је постојао у дубровачкој влади канцелар језика српскога, језика славинскога), славински, илирски, хрватски… – изводи су из ”Историје дубровачке књижевности” (Српска књижевна задруга, едиција ”Коло”), ауторке Злате Бојовић, историчарке књижевности, професора Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност.
Узгред: аеродром у Београду није се морао назвати именом Слободана Милошевића, већ Николе Тесле. А ”жељу свих Хрвата да се загребачки аеродром назове по Фрањи Туђману”, ваљало би ставити на полиграф, мада ће то бити сасвим небитно када председник САД постане Џон Касић.
Dragi naši susedi Hrvati, nemojte misliti da je naslov ovog teksta neiskren, zaista vas nekada i žalim… Nisu sve vaše lađe potonule u piranskom zalivu, ima još mora za potonuća. Obaveštavam vas da Srbija novom politikom od baš svih neprijatelja želi napraviti prijatelje. Za moju vladu ne znam, ali ja vas, konkretno, danas i ne doživljavam neprijateljima, pa sam među znancima koje je «Oluja» oduvala u Srbiju obezbedio jednu desetinu već pacifikovanih Srba, koji bi bili spremni da se svojim oruđima – motokultivatorima, traktorima i zapregama, stave na čelo marševskog ešalona u Zagrebu (samo da im pokrijete troškove goriva).
Bok!
