Милан Ружић

Помирење, лудом радовање

19.11.2021.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Ретко који народ, ако иједан осим нашег, тако успешно и са толиким ентузијазмом себе успева да понизи и савршено се уклопи у глобализацијске токове, нарочито у ону матицу која носи све пред собом, а у питању је прелазак са победничке на губитничку страну историје, рад на забораву и неговање џелата који би, услед нашег неуспешног самоубиства, могли да помогну.

Наиме, иза себе смо оставили и тзв. „Дан примирја“ обележен тако што се на тај датум ништа није организовало, осим оних пригодних полуподухвата огрезлих у аутоматизму и површности. Обележен је необележавањем. Као неко ко је потомак страдалника и јунака из Првог светског рата, као да постоји неко ко у Србији није њихов потомак, не могу без икакве побуне да пристанем на овај назив празника. Прво, са апсекта језика, овај празник звучи банално – испада да смо ишли да ратујемо због мира, а не због слободе и повратка у своју државу. Друго, овај појам „примирје“ код нас је у јавни дискурс ушао на велика врата након ратова деведесетих година, јер су сви они који су обожаваоци мртворођене друге Југославије почели навелико да се баве помиритељским активизмом покушавајући да барем донекле оживе оно што је за неке био сан, а за друге кошмар. Зашто то најчешће чине они који важе за уметнике, запитао би се човек. Одговор нема везе са убеђењем, идеологијом или принципима, већ врло једноставно – са тржиштем. Уметности попут филмске, позоришне, књижевне, музичке су уско везане за језик, неко би рекао да су њиме ограничене, и ти уметници, наравно, знају да могу много више да наплате, или лакше стекну име које ће касније уновчити, тако што ће стварати за 25 уместо за 7 милиона људи. И једноставно, њихова жеља за мирењем је жеља за капиталом. Тако да, када бране језике настале преименовањем српског, нације и културе „позајмљене“ од нас, тачније, настале негацијом свега српског, они бране право на већу зараду. Треће, иронично је то што ми као победници, а уједно и највећи страдалници, желимо помирење са својим џелатима. Нудимо се да перемо крваве руке својих убица. Зашто? Зато што желимо да идемо за онима који су и криви за те ратове из разлога што они данас важе за оличења демократије и бастионе људских права. А у ствари, сви ти некадашњи губитници и злочинци се највише залажу за људска права и демократију увозећи их на двоколицама глобализма, јер им је циљ ревизија историје како би другима доказали да су победници и тако од срамоте дошли до поноса.

Наравно, ти „победници“ све време помажу наше самоубиство, јер што је мање успомена на њихов пораз, то ће наводна победа, а са њом и ревизионизам бити успешнији.

Ми смо прогутали њихов мамац чијим узимањем смо пристали на денационализацију, поништавање историје и уклањање свих стубова нашег идентитета које би они после украли да држе њихове темеље или темеље једва скованих шупа њихових филијала чије смо становнике називали браћом.

„Дан примирја“ је трошна фраза, скоро па картица за банкомат појединца, а уједно и карта нације за воз који срља у провалију. Стога, назовимо празник онако како заслужује и он и сви страдалници – „Дан победе“.

Оно са чим смо се, понесени трендом о добросуседским односима, помирили, а нисмо смели, јесте заборав људи чије дело нас је дефинисало. Навешћу оне чије округле годишњице смо пропустили да обележимо ове године:

Миодраг Булатовић, Милован Видаковић, Станислав Винавер, Добрица Ерић, Лаза Костић, Петар Кочић, Лаза Лазаревић, Бранко Миљковић, Доситеј Обрадовић, Захарије Орфелин, Петар II Петровић Његош, Александар Поповић, Јован Стерија Поповић, Милан Ракић, Стеван Сремац, Борисав Станковић, Душко Трифуновић и Добрица Ћосић.

Уколико се миримо са џелатима и прогонитељима, али уједно и са заборавом појединих људи чије нас дело од оних са којима се миримо разликује и изнад којих нас уздиже, помиримо се онда и са својом срамотом и нестанком.