Политика

25.07.2016.

Читам пре неки дан како одавно у Сарајеву не дозовљавају да се на бившој касарни „Виктор Бубањ“, некадашњем логору за Србе, постави спомен-плоча. Из тога су кренула да се рађају питања и позлеђују ране. Али, не бих ја да говорим о тим ратовима, јер знам да се ни са ким око тога нећу сложити. У питању је нешто много веће од рата. У питању је политика.

Волео бих да се сви ми вратимо назад у време кад политика није постојала. Волео бих, јер бисмо тада осетили свет у његовој пуној величини и неискварености. Осетили бисмо како је било живети само на ономе што је Бог измаштао и створио. Међутим, у једном моменту, а то је било давно, умешала се и политика. Настала је, кажу, из потребе, неприметно и одмах је почела узимати жртве, а под изговором да ће свима уз њу бити боље. И не могу да не признам, некад је негде некоме и било боље, али то су ретки случајеви. Данашња политика је нешто што је изникло из самог дна људске душе.

Милиони људи гладни, жедни, болесни, преварени, унапред убијени зарад некаквих политичких циљева. Ко то ствара те ратове и ко одлучује да ли ће неко да живи или не? Погледајте само данашњи свет. Он се претворио у политичку сцену на којој главне улоге имају, већином, лоши глумци. Прича се о добру народа, о предностима које ће нека земља имати, о слози и културној сарадњи, а иза паравана нико не зна шта се дешава. Чим крену приче о добру народа, тај народ нека зна да му неће бити добро и да је нешто већ тад лошије, али да још неко време неће сазнати шта је то. Када се говори о предностима које неки народ или држава има, нека зна да ће бити бомбардована и да ће јој те предности (најчешће ресурси) бити одузети „хумано и у складу са међународним правом“. Чим чујете причу о слози суседних народа, то значи да су сукоби готово неизбежни, али наравно, не зна се у ком облику. Ако се најављује сарадња на пољу културе, узеће вам све што ваља, а увелити вам оно што ће овај свет на крају и уништити, а то је некултура.

Свака реч, свака реченица, сваки говор који изађу из уста политичара су изговор. На народу је да утврди да ли је то изговор за нешто што су нам већ урадили или за нешто што ће тек урадити. Политика се свела на то ко најбоље лаже и тај који у лажима победи, нека зна да ће бити један од најбољих политичара. Ако некоме од тих људи из уста искочи истина, онда нека пакује ствари и склони се са политичке сцене. То би значило да човек у њему још увек није умро, па самим тим знаће да политика не може бити за њега.

Гледам ових дана она масовна убиства, гледам бомбардовања, покоље у Африци и чему све то? Чему сиромаштво? Чему глад? Чему недостатак воде? Чему медијски, а и они прави ратови? Чему избегавање признања које би све решило, а гласило би – „Убијали смо ми, али ни ви нама нисте остајали дужни!“? Јесте да сам ја наиван, ваљда сам зато и отишао међу писце, али ја мислим да, уз истину и једно ИЗВИНИ може много тога да реши. Знам да ће се на ово они који се баве политиком, локалном или глобалном, насмејати, али нека знају да се смеју сами себи. Мисле ли они да ће њих после те политичке каријере неко узимати за озбиљно и нешто их питати?

Наишао сам јуче на снимак који, за људе који то желе да прихвате, објашњава скоро читаву данашњу светску политику. Наиме, „највећа држава света“ и „једина политичка сила“ негде у Аризони има насеље у којем држи људе оковане у ланце и смештене у шаторима, а све то ограђено бодљикавом жицом и надзирано од стране војника са снајперима. Сад ви мислите да је то некакав затвор. То је „камп“ за људе који из других држава, а најчешће су у питању Мексиканци, дођу, истина без папира, да раде у Америци, па их они ухвате и овде их држе из ко зна којих разлога. Депортација је ефикасна и не захтева ове кампове, тако да нисам сигуран шта тачно раде тамо. Али, за овакву творевину је крива управо политика. Прво тим људима не дозвољавају да улазе у земљу, јер ако им дају папире, онда их морају људски платити за посао који буду добили. Овако их на кварно пусте преко границе, а затим, када одраде посао због којег су пуштени у земљу, хватају све до једнога и шаљу их назад, али кроз ове „кампове“. Држати у ланцима људе који нису хтели ништа друго до да својим породицама обезбеде хлеб на столу и бар трунку достојанства и доказ да су живи, је један од поступака који су за данашњу политику нормални.

Правити онолике непријатеље за Америку је било сасвим нормално, јер њихова политика није нормална. Али шта ћемо данас када због тих поступака испашта цела планета?

Сва та гладна и жедна уста и даље гласају, али не зато да би се неке светске главоње још богатиле и убијале још више људи, већ да би се живело боље. Док год је политика оно што је данас, не може бити боље.

Право на убиство и прогонство, осуду на глад, жеђ, беду и болести, држање у затвору и „камповима“, онемогућавање људи да нормално живе и раде, све је то данас подведено под једну реч – политика. И да ли је икада у име неке речи више људи убијено, прогнано и затворено, унесрећено и преварено? Не верујем. А да ли ће икада у име те речи неко урадити нешто добро? Извините, али ни у то не верујем.

И да ли ће они који, услед својих високих функција, преживе дозволити, кад ова политика цео свет упропасти, па са њим и моју земљу, да на ову планету неко постави таблу: „Овде су страдале жртве политике!“? Мислим да неће, јер им није у интересу да кажу истину и признају себи и другима колико су зла учинили бавећи се нечим што и није посао, већ обест и корист.

Не знам само да ли размишљају о томе да ће доћи и онај дан када ће пред Богом одговарати за оно што су урадили, али нека знају да Бог није политичар, мада Га многи тако виде и прижељкују Његово место.