Мухарем Баздуљ
Политичка физика
Некад се из даљине очито види много боље него изблиза. У мору постизборних коментара локалних новинара, аналитичара, друштвеномрежастих експерата опште праксе и осталих Нестора политикологије, истраживања руда и губљења времена, исписано је толико глупости да је та количина слепила и реторике „што је баби мило, то јој се снило” била заиста депресивна. Архимед је ономад тражио ослонац и довољно дугачку полугу да би померио свет, а ја сам, пробијајући се кроз макулатуру пропагандног спиновања у српској штампи и дигиталном Мордору, тражио једну-две смислене реченице. Пронашао сам их у анализи Олега Бондаренка објављеној у „Недељнику”. Не скривајући да на српске изборе гледа из руске перспективе, Бондаренко на једном месту износи нешто за шта наглашава да је његово „субјективно мишљење”, а та његова оцена, можда и нехотице, ствара шлагворт за увид у једну од најозбиљнијих последица преслагавања односа снага у Народној скупштини. Овако Боднаренко: „Од свих политичких партија које су учествовале у садашњој изборној кампањи, можда би било најлогичније да је Русија подржала Тадића, Јовановића и Чанка. Када њих уопште не би било, центристички СНС би по законима политичке физике отпловио улево и заузео проевропски вакуум који би у том случају настао.”
Добра му је ова фраза „политичка физика”. Она разоткрива једну дијалектику која није увек очигледна. Није, наиме, да само гласачи траже своју политичку опцију него и политичка опција тражи своје гласаче. То је као да, рецимо, улазите на неко ново тржиште као трговац алкохолним пићима. Узмимо да сте лично много већи љубитељ пива него вина, али ако на том тржишту већ постоје десетине пивских брендова, а једва пет-шест врста вина, рационалније вам је да уђете у бизнис с винима. Кад је реч о сазиву Народне скупштине након избора из 2014. године, његова кључна карактеристика (била) је чињеница да у њему номинално уопште није било евроскептичних посланика. А опет, све анкете показују да је барем петина (ако не и четвртина) српског гласачког тела страствено евроскептична. У таквој ситуацији, центристички СНС морао је, по законима политичке физике, што би рекао Бондаренко, понекад заузимати и антиевропски вакуум, колико год да су у теорији проевропска опција.
Дистрибуција посланика у Народној скупштини након ових избора много реалистичније одсликава стварно стање унутар српског електората. Вакуума на маргинама више нема. У политичкој физици, то је ситуација у којој расте снага инерције, а по закону инерције, ако се присетимо Њутна и лекције из основне школе, свако тело остаје у стању мировања или равномерног праволинијског кретања све док га неко друго тело не примора да промени то стање.
Србија је већ неко време у стању равномерног праволинијског кретања према чланству у Европској унији. То је кретање споро, али постојано. Оно ће такво и да остане, ако се не деси нешто што заправо не зависи од српске унутрашње политике. Нова стара власт остаје на истом курсу, са мање колебања него раније. Поједина персонална решења у будућој влади биће јасан показатељ такве оријентације.
Ипак, оно што је у контексту „политичке физике” такође важно тиче се чињенице да њени закони не вреде само за политичке партије него и за политичку јавност у целини. Некритички анимозитет према опцији која објективно предводи проевропски курс по законима политичке физике у пракси води ка подршци антиевропском курсу. Кад неки фини људскоправашки свет усредсређен на права мањина, етничких, сексуалних или било којих других из тобоже принципијелних разлога крене да веже заставе са најзадртијим десничарима и конзервативцима, зар они заиста не виде ко је ту чији „корисни идиот”?
Све ово, наравно, не оспорава чињеницу да је једна од кључних карактеристика данашње „политичке физике” у Србији то да је огромна надмоћ коју СНС има, како се то каже, овој странци ударила у главу. И руководећој структури СНС-а и Србији у целини би јако користило кад би се врх најјаче странке излечио од специфичне форме астигматизма, то јест од склоности да реално маргиналним и занемаривим групама и појединцима придаје важност коју они објективно немају. За све би било корисно кад би се атмосфера расхладила, кад би се спустила лопта, кад би свако кренуо да се бави својим послом, кад би јењала јавна хистерија. А екипа локалних новинара, аналитичара, друштвеномрежастих експерата опште праксе и осталих Нестора политикологије, истраживања руда и губљења времена нека се у међувремену бави америчким председничким изборима. Свима ће бити забавније.
Писац и новинар
