Милан Ружић

Поклон Матији Бећковићу

29.11.2015.

На овај дан пре 76 година у Сенти је на свет дошло једно дете. Међутим, то дете није одрастало у Сенти. Оно је игром случаја свој даљи развој наставило у Колашину, тачније у Вељу Дубоком. Стасавши у младог човека, свој животни пут наставио је у Ваљеву. Овај град је одиграо посебну улогу у његовом животу, а и у животима свих нас који смо за ту особу чули. Данас, он својим стиховима оставља трагове на друмовима света. Те трагове нико никада неће моћи да избрише.

Замислите реч. Било коју реч. Е сад замислите како се она котрља преко нечијих усана и излази на видело. Артикулацијом она остварује и своје значење. Једно значење које је као такву дефинише.

Сада замислите реч која на путу ка својој артикулацији за себе лепи мноштво значења. Нешто слично грудви која се котрља и успут постаје све већа услед количине снега која се за њу закачи. Та грудва постаје хиперболизована громада, а та реч тек тад постаје Матијина.

Сви ми знамо да се те 1939. године у Сенти нису могла родити два детета која би успела постићи такву моћ изговорене речи. А да се то неким чудом и догодило, на коју би страну народ потрчао? Не бисмо знали кога да слушамо. Да су два Бећковића или два Његоша, свет би се преполовио и то не од величине ова два човека, већ од речи које би они изрекли. Сам Бог или историја или било које друго чудо, у зависности од тога које од њих ко признаје, паметно су регулисали ту беседничку и мислилачку лавину. Његош је подарен нашим прецима, а Матија нама. Многи ће осудити поређење ова два горостаса српске културне историје, али Његош је своје перо бацио у даљину одавно. Оно и даље лети и оно се никада неће зауставити.

Матија је хитнуо своје перо путем које ћера оно Његошево и сустиже га, али кроз историју, ћераће се још. Ни оно не може никад кренути силазном путањом јер би се тада негде поболо, а онда би Матија био присвајан од стране народа који живи на месту где је то перо пободено. Својим радом он је омогућио вечито летење и тако нас поштедео свађе. Дао нам је до знања да је свачији.

Ословљавање Матије Бећковића принцом српске поезије је давнашња идеја. Међутим, прерастао је он принчевске дане и данас пред нама стоји као краљ, чак цар, који иза себе има своју војску. Своје стихове. Српски језик је сам одлучио да кроз њега искаже све оно што је одувек хтео рећи, али није смео. Све оно што се набирало од постања па до данас. Све оно што владика Раде није стигао да каже, рећи ће Матија.

Његове речи и стихове, људи могу да воле или не воле, али их нико никада не може оспорити.

Кажу да сунце излази на истоку. У Јапану. На наступима, пред нас излази велики Матија и обасјава наш дух својом речју.

Ђе рекох Јапан, знам да он не трпи кад други прича. Замара се кад ћути. Стога, препустимо његовом поетском височанству да настави са ћерањем, а за њим ћемо и ми.

(Великом песнику, узору и пријатељу за рођендан)