Милан Ружић

Погром

14.03.2019.

Намерно не желим да пишем о погрому у недељу, јер ће се тада сви упињати да нам затворе очи и убеде нас да се погром над Србима није ни догодио пре 15 година или ће нас замајавати случајевима којекаквих певача и ријалити звезда.

Пре 15 година на Косову и Метохији је извршен страховит злочин над српством. Пребијани и убијани су Срби, паљене су наше куће, рушени наши манастири, миниране наше цркве, кидани наши крстови.

Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст. Нема снимка који је више обилазио планету, а да му је мање придавано значаја или да је више проглашаван као монтажа. Није могуће да у некоме има толико мржње да ризикује властити живот како би некоме нанео зло. Овај потез „младог борца за слободну државу“ је остао симбол српског страдања на Косову и Метохији.

Косово и Метохија су тих дана били озвучени рафалима пре него што су утонули у потпуну тишину и обасјали ноћ пламеном. А они који су били дужни да наш народ на нашој земљи штите, они су стајали са стране без доброг изговора зашто не заустављају насиље.

Терористи су проглашени борцима за слободу, убијени и мучени Срби су проглашени претњом по Албанце, куће су биле криве што у себи крију оне који тамо живе вековима. Све је требало срушити и збрисати са лица земље како би се почело са објашњавањем нових теорија како Срби никада нису живели на Косову и Метохији. Није била у питању „спонтана акција албанских ослободилаца“, већ добро планирани рат за Косово који би свет увео у покретање његовог отцепљења од Србије.

Албанци су тада преговарали силовањем, ножевима, објашњавали су калашњиковима, цивилизовали нас батинама, грлили вилама и просветљивали пламеном.

Како дође до тога да се на најцивилизованијем континенту догађају најнецивилизованије ствари и да најгори дивљаци и укољице постану највећи борци за слободу и демократију?

Мој народ је тих дана био убијан по ко зна који пут само због тога што је српски. Моје цркве су миниране и паљене само зато што нису њихове. Лица светаца су нестала у пламену, а очи су им вађене ножевима, ексерима и будацима. Косово и Метохија су за тих неколико дана преживеле целокупну вишевековну голготу српског народа.

Онај народ иза којег стоји амерички, пуцао је мом народу у чело. Одузимајући Косово и Метохију Србији, покушао је Србију скратити за главу.

Нико нама није покушао да отме Косово зато што оно њима нешто значи, већ само због тога што можда и боље од нас знају шта оно нама значи. Косово не сме бити наше највеће нерешено питање, већ само мора бити одговор на питање „Ко су Срби?“. Није нама господ џабе дао Косово. Дао нам га је да нас искушава и откуд нама, данашњим Србима, право да будемо први у низу који ће одустати од свог вечног искушења? Косово је крст на којем нас је свет разапео, а на нама је да ли ћемо васкрснути.

Ако већ Албанци данас тврде да су манастири на Косову и Метохији део њихове културне баштине, зашто су их онда палили, минирали и унаказили? Ако желе да живе у миру са нама, зашто су почињали ратове? Ако нису терористи, зашто су онда убијали и палили куће? Ако је Косово њихово, зашто се онда труде да докажу да није наше? Ако су цивилизовани, зашто нам каменују аутобусе, руше гробља и кољу стоку? Ако нису ни за шта криви, зашто се стално бране? Ако имају вишевековну историју и доказе да су они овде били пре нас, зашто не покажу своје доказе, већ затиру наше? Како цепањем направити целину? Ко су они који одлучују колико ће српске земље припасти Србима?

Ако је већ свет слеп, глув и нем на оно што се и данас чини Србима на њиховој светој земљи, на Косову и Метохији, зашто смо ми Срби одлучили да кренемо тим путем одсуства чула које свет пропагира?

Треба у недељу да кажемо да је на Косову српски народ затиран и затиру га и данас они које брани Америка, а које ће одбацити чим за њу учине све оно због чиме Американци не желе да прљају руке. Пазимо шта ћемо рећи у недељу пред собом и пред онима који су побегли са Косова и Метохије. Имамо велику одговорност и мериће нам се свака реч.

Ми морамо да увежбамо ћутање. Да смо ћутали, далеко бисмо више учинили. Минут да ћутимо за сећање на сваког Србина страдалог на Косову и Метохији, проговорили бисмо тек за 100 година. Такво ћутање би нам најгласније говорило колико не смемо да преговарамо о Косову и Метохији, већ да се зна да је у питању наша земља. Чим смо проговорили о томе, дали смо им до знања да се може преговарати.

Уосталом, ко са злочинцима покуша да се договори, он није ништа друго до саучесник у погрому који траје већ 15 година, али и много дуже.

Немојмо бити саучесници у убијању сопственог народа и затирању своје државе, јер историја има гадну навику да памти, а Господ да кажњава.