Зоран Шапоњић

Поглавља или капитулација, питање је сад!

11.10.2015.

Нисмо дуго чекали да нам „пријатељи“ из Европске уније, они који нас чекају на крају дугог, мрачног тунела који води право у светло, у бољи живот – поново упере пиштољ у чело. Годинама, месецима уназад, кукали смо и тражили да отворимо преговарачка поглавља са Европском унијом, поглавља ће, ево, већ до краја године бити отворена, кад тамо, у поглављима, гле чуда – нова заседа за Србију! Овог пута жешћа и подмуклија од свих досадашњих.

Јавља јуче и данас београдска штампа – један од првих захтева ЕУ из 36 тачака нацрта преговарачке платформе за поглавље 35 које се односи на Косово и које би требало да буде отворено међу првима, гласи да се дијалог у Бриселу убудуће неће водити изеђу Бограда и Приштине, већ између Србије и Косова! Значи, Београд би, стоји у том „грозном и језивом папиру“ који нам је био једина нада, који смо годинама чекали и за њега мољакали ЕУ, на самом почетку отварања преговарачких поглавља требало де факто, и како год хоћете – да призна независно Косово!

Поред тога, у документу који смо од наших пријатеља из Европе чекали као „озебао сунце“, стоји и да ће Србија одмах морати да преда Газиводе и тако остави на цедилу оно мало Срба што је остало на северу Косова, да прихвати напуштање статусне неутралности преговора у Бриселу, да прихвати укидање садашњих тзв. „административних прелаза“ и успостављање границе између Косова и Србије, са све заставама „две државе“ и рампама, да престане да финансира и на сваки други начин подржава преостале српске структуре на Косову.

Једном речју, Србија би пре наставка свог „европског пута“ требало ових дана, односно до краја године да – капитулира! Или капитулација, или – крај европског друма!

И, шта сад? Из Београда, згрожени над „језивим и грозним папиром“, и, као, изненађени, умирују народ. Кажу да је то само „нацрт документа“ и да ће се Србија трудити да коначна верзија буде боља. Односно, молићемо Европу да одустане од својих ставова и да нам „не дира Косово“. А Европа ће у међувремену, суочена са нашим молбом вероватно одустати!?!

Заиста, да није трагично, било би смешно!

Кажу још из Београда, на све ово, на све ове „грозне и језиве“ захтеве ЕУ – „Газиводе нећемо дати“! О ономе што смо до сада дали, у Београду не кажу ни речи! Па није ваљда да су од Србије на Косову остале само Газиводе? Нећемо се ваљда помирити са скором а извесном одлуком да Косово постане члан УНЕСКО-а и да Приштина чува Богородицу Љевишку, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу… Да гарант очувања српских, православних светиња на Косову буду они који су их пре коју годину палили? А шта ћемо са отетим српским кућама и њивама широм Косова и Метохије, са манастирском имовином, са имовином јавних, државних предузећа која је Србија градила… Хоћемо ли њих дати, или нећемо? Шта ћемо, на крају, са читавим Косовом кад ЕУ, како нам понављају годинама, нема алтернативу?

И, кажу још из Београда, „рачуне полажу само свом народу“, па ће, „ако Косово буде услов за даље европске интеграције“, као да то већ није, „питати народ да се изјасни о томе“.

О томе, зашто народ нису питали о потезима које су до сада повлачили, о потписаним споразумима и договорима који су нас, миц по миц довели тачно овде где смо сада, у Београду не кажу ништа. Дакле, на крају приче, народ ће платити рачун а да није ни био у кафани. Условно речено.

Читам јутрос у новинама, свештеник СПЦ вратио се са супругом у храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице. После 11 година, њих двоје први су и једини Срби у албанском делу Митровице. Тамо ће живети у парохијском дому, крај цркве опасане бодљикавом жицом, а у порти је и кућица у којој ће дежурати косовски полицајци који ће их чувати. И, то је живот Срба на Косову данас. Тако је, или слично и у Приштини, Призрену, Ђаковици, тек мало боље је у енклавама у којима Срби живе окружени и опкољени.

И, то је то Косово на које би Србија требало да пристане. То је то мултиетничко и мултикултурално Косово које нам продаје покварена Европа. И, не само да нам то продају, него би ми требало на то да пристанемо, да се помиримо, да признамо да није наше оно што су нам суровом силом отели, да нас понизе до краја, да нам ставе јарам на врат и узјашу нас. То Европа у ствари хоће.

Заиста, да ли је у нама остало имало поноса? Хоћемо ли барем сада, када је прича при крају, умети да кажемо не, а они нека раде шта год хоће, јачи су, сила је у њиховим рукама… Поучен са ово мало искуства што имам, гледајући српско страдање од Книна 1991. године до данас, чисто сумњам. Све ће и даље ићи по старом.