Милан Ружић

Подвојени и потројени, растројени и раскрштени

21.10.2016.

Кажу, Господе, да је Србија кренула у своју пропаст. Говоре о томе, а не виде да није кренула, него се пут ускоро завршава доле негде на дну, иако смо мислили да смо већ одавно на њему. Срби су, Господе, подвојени и потројени, растројени и раскрштени. Данас се у Србији верује само динару, уколико евро није умешао прсте. Патриоте су већ одавно проглашене нацистима, шовинистима, неуравнотеженима и претњом напретку Србије. Једино тумачење овога признајем у смислу да су патриоте претња напретку Србије ка дну.

Како може ико, Господе, мрзети Србију и прогањати оне који је воле, а у истој су земљи рођени, исте су муке преживели и исте сузе проплакали? Данас нико не сме да призна да је Србин у Србији! Не може Србин бити Јапанац у Шумадији, Американац подно Таре, Аустралијанац на Чегру, Канађанин у Београду, Италијан на обали Дунава, кад ни Србин не може бити Србин у тим земљама, па ни у својој. Где, Господе, Србин данас сме бити Србин? Који је то кутак света где се сме оно што се већ осамдесет година не сме нигде, а понајмање се сме данас? У којем то граду човек сме бити Србин, а да га због тог изјашњавања не сачека брдо осуде, па можда и прегршт каменица као главних носилаца аргумената против српства?

У данашњој Србији, Господе, Србином се постаје само уколико за то постоји интерес, а то се најчешће дешава у изуму онога чије се име не спомиње, а тај изум је политика. Ако икакво признање српства може некога довести до некаквих пара и моћи, онда је тај већи Србин од свих оних који су то одувек били, иако је он то постао тек јуче на некаквом састанку странке. Ти Срби су опаснији од расрба. Они су ти који би ратовали у име Србије, а у њиховим главама, то није у име Србије, већ у име новца.

Србија је, Господе, постала свет у малом. У њој више има Срба који хоће да буду Французи, него Срба који су Срби. Ми који смо то што смо, јер ништа друго бити не можемо, ми смо, Господе, кажу, узрок свих несрећа ове земље, тачније, савремене Србије. У савременој Србији не сме се, Господе, крстити и памтити, јер је то данас највећи злочин према другим народима.

Не би ваљало, Господе, ни Ти главу да промолиш, јер се плашим да онда мета не би били Срби, већ Ти! Ти си, Господе, главни кривац што су поједини Срби остали Срби, а не нешто друго. Твоја је грешка што си ову земљу измаштао и дао јој ово име! Тебе ће опет разапети када се појавиш, јер више ниси „ин“. Крст није евро, икона није таблет, звук звона није техно, калуђерице нису старлете, ти ниси Америка, па како онда можеш опстати данас? Оно што учини Ти, Господе, то им нико није учинио. Ти их увек својим присуством подсећаш да су Срби, а не нешто друго и ту је Твоја грешка и разлог што Те не воле и што Ти куће скрнаве, а народ Твој разбожавају и раскрштавају. Ти си им крив, Господе, за све што си створио, а и за оно што ниси. Крив си, Господе, што си Тај који јеси!

Не виде они, Господе, да Ти делиш судбину Срба. У времену кад Теби не дозвољавају да будеш Ти, тад ни Србима не дозвољавају да буду Срби. Морам поручити онима који не признају да су то што су, да ја ништа друго никада нећу бити, јер ја свог Бога не издајем, као ни своју земљу. Сви имају право да маштају да су оно што би желели да буду, али немају право нападати нас који смо оно што једино можемо бити!

Срби напредни, будите Американци, будите Немци и Французи, будите Норвежани, будите Арапи, али доћи ће дан када ћете сазнати да сте одувек били Срби! Тај дан ће за вас бити најгора осуда, уместо да буде највећи понос. Тада ћете се кајати што нисте послушали своје срце и што сте пресекли своје корене. Нећете тад очекивати да вам помогне новац у који сте једино веровали. Очекиваћете да вам Господ помогне, а толико сте Га пута са неба скидали, по устима развлачили, мрцварили, пљували, проклињали, продавали, псовали и проказивали. Он ће вам опростити, то је сигурно, јер чинио је Он то толико пута до сада. Опростиће вам и Србија по узору на свог јединог Оца, али нећете моћи ви то да опростите себи. Кључаће вам душа од помисли на то да сте Србију издали и против Бога радили. Да сте само мало паметнији и да само донекле пратите тај унутрашњи позив да будете то што сте, да га толико не давите и не поричете, осетили бисте такво блаженство и љубав да их се никада заситили не бисте.

Међутим, нема вама спаса до самога краја, јер је банка ваша црква, шалтер ваш олтар, а Србија вам је кредит који псујући отплаћујете и кунете себе што сте га икада и узимали.

А Теби, Господе, слава и хвала што си мени и онима који мисле као ја, дозволио да се родимо у Србији.

Лако ли је, Господе, бити патриота кад је Србија земља у којој сам рођен!