Милан Ружић

Подсетимо Зокија Ћирјаковића

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Текст који треба да представља одговор Зорану Ћирјаковићу Ћири – а како одговорити човеку који ни себе ни мене није ништа питао, већ је прибегао увредама (успут не одговоривши ни на шта из мог претходног текста) – хтео сам да почнем паралелом са оним малим слончетом Ћиром које се губи, јер се увек заигра са неким бесмисленим стварима, па га мајка дозива кроз шуму: „Ћирооо! Ћирооо!”

Међутим, то не би била права паралела, јер слонови, за разлику од Ћирјаковића, памте, а изгубљени Ћира је доказао да не памти, нити се сетио да каже хвала, онима који су га бранили у време док су га „отказивали”. Као један од уредника портала „Искра”, увек сам преносио све текстове који су били у одбрану залуталог Ћире, али добро, сви греше, па и ја. Не можете очекивати да се један такав ичега сети кад је већ написао оно што је написао.

Заиграјмо игру „Подсетимо Зокија”…

Зоки, не сећам се да си у свом избљувку од текста оповргао ишта што сам рекао, и то је лепо знати, јер то онда значи да ништа и не можеш да оповргнеш.

Назвао си ме „Ломпаровим ботом”, „драгачевским елитистом” и рекао да сам „посао и све чиме се бавим добио преко везе”. Како је диван тај звук који производи ветар када дува кроз празну главу…

Мило Ломпар, сећаш се – онај о чијем делу сањаш, мој је дугогодишњи пријатељ, а ја, за разлику од тебе, својим пријатељима никада ништа нисам тражио нити имам потребу да им се улагујем, као ти ономад кад си тражио ко ће да те брани. Тим што си мене, Зоки, назвао Ломпаровим ботом, а Ломпара опет некаквим ботом, па и још неке људе, говори само о томе да ти једино то разумеш и за то не могу да те кривим, јер човек свет види онаквим какав је он сам. У недостатку аргумената, најлакше је некога вређати. Идемо даље, Зоки…

Посао којим се бавим, а ти ни не знаш који је то посао, нисам добио преко везе. Ниси, Зоки, ни претпоставио да си тако сам себи скочио у уста, јер ако си већ рекао да си дипломирао на електротехници (и да знаш математику – што је био неочекивано непромишљен, умало не написах глуп, одговор на моју фигуративну опаску о једначини са свим непознатима), а исто тако си рекао да си радио као туристички водич (опет симболика коју ниси схватио), како је могуће да ти (са својом дипломом) ниси добио посао водича и новинара преко везе, а ја са дипломом лингвисте сам добио посао на Одељењу за српски језик преко везе? Све оно што сам писао, а то је бар лако проверљиво, не могу да пишем преко везе, тако да веза у мом случају није играла улогу нигде, као што је нема ни у твом одговору.

Говорити о елитизму круга двојке, а некога дисквалификовати на основу тога да ли је икада био у Београду, не може бити ништа мање од будалаштине, па се нећу на то превише обазирати, али у свако доба можемо прошетати Београдом, отићи у било коју установу културе, редакцију, научну установу и побројати људе којима сам ја помогао, са којима сам радио и који ме поштују, па и да проверимо да ли сам икада икога, са ким сам се бар на тренутак дружио или радио, након тога заборављао и нападао. Ово са Београдом и „селом покрај Лучана” је бескрајно безобразна, а првенствено злонамерна изјава, јер тиме не показујеш само свој елитизам (који си успут приписао мени), већ показујеш да си класни идиот који не види даље од Београда који су, успут, одбранили људи из средина попут моје, али то је нека друга тема. Не видим ништа лоше у томе што сам рођен у Чачку, живим у Лучанима, син сам поштених, добрих и радних људи и унук истих таквих сељака из околине Ариља и Пријепоља. И нимало ме не чуди да ти, Зоки, као сељачина не можеш да разумеш потомка сељака. То су једноставно две различите ствари.

„Драгачевски елитиста“… Ево, тапшем и дивим ти се, Зоки. Ко год ти је пренео ове будалаштине, поздрави га. Рекао си ми да сам елитиста, а мене у Драгачеву једино понекад види неко ко планинари, јер сам ја заслепљен природом, док си ти заслепљен првенствено собом, а сада, по налогу, и Ломпаром. Зато ти то не можеш уопште да схватиш, што је и добро. Не треба да напрежеш своју главицу пуну електротехнике.

Што се тиче текста у Њузвику у ком си, добри мој Зоки, написао да те је срамота што си Србин, опет си слагао. Рекао си: „Господин Ломпаров бот износи и једну ружну неистину – не само да нисам крио свој најсрамнији текст из 1998. већ је само захваљујући мени лако доступан. Окачио сам га на чак два места – постављао сам линк и на претходни твитер профил, неколико пута – и, наравно, на оба моја профила је и даље доступан.” Али, лепи Зоки, није то баш тако… Елем, ти свој текст из Њузвика ниси могао да сакријеш, јер су га, колико се сећам, у изводима штампали „Погледи” (чини ми се 1999. године – онда кад је народ ког се стидиш био бомбардован), а цитирао Никола Живковић у књизи „Српско питање”. Ццц… Зоки, мали враже.

А то што говориш како си у Википедију сам унео неку реченицу о себи, тачније о својој биографији – не могу да кажем да сам чуо јаднији потез. Дакле, ишао си линијом стида од своје биографије, па прљања, а онда прања и сад ревизије, мој Зоки…

Ти не схваташ, Зозо, најважнију ствар. Нисам ја бранио Ломпара од тебе, нити Ломпару треба одбрана. Браним неукаљану биографију од човека који је своју опрао, што бабе кажу кад треба да ставе маст на груди (а ја то знам, јер сам унук сељака – знаш те људе, они које мрзиш), „у девет вода”. И тебе не тишти то што је Ломпар ишао на Нову, него те тишти што ти као обична другосрбијанска пријатељица ноћи ниси гостовао на Новој која је природно станиште за људе који имају уверења која ти гајиш, Зоруле… Теби је у ствари жао што Ломпар може тамо некога и да натера да преуми, да пређе на патриотску страну. Али да не објашњавам ја теби оно што ти већ знаш. Исто тако си написао, подсећам те, Зозили: „Срамно је да је текст објављен у ’Печату’ – у коме ми није било дозвољено да на било који начин и у било којој мери критикујем Мила Ломпара.” Дакле, самим тим признајеш да није проблем ни мој текст, ни Ломпар, већ то што ТИ, Зози, ниси могао да објавиш текст у Печату. До малопре сам био забављен твојим одговором, а сад ми те је већ помало жао.

Онда иду три пасуса против Мила, јер то ти је задатак, али опет си га лоше урадио и наставник ће бити веома љут због тога, Зоћо. Е, тад си написао: „Господин Ломпаров бот пише да сам ’наводни творац кованице аутошовинизам’. Можда га је срамота што је његов идол инспирацију за критику аутошовинистичког самопорицања вероватно делом украо из моје идеје и објавио је шест година касније?” Опет, ја па ја. Зоки, уопште ниси тимски играч. Разочарао си своје одељење.

За сам крај, а крај је потпуно неочекиван, тачно колико и твоја појава под новом управом твог живота, Зокице… Е тамо убацујеш и Јеремића. Браво (устао сам и аплаудирам)! Ово говори три ствари… Прво, пакујеш ме у кош са Јеремићем, али си промашио, лопта маши целу таблу. Друго, тако оправдаваш суштину свог ботовања, али овога пута погађаш доњи део мрежице. Треће, лопту ти уз чвргу узима јачи од тебе, глупо је што у твојој свесци видимо задатак и сви знамо да га решимо, а такав математичар не уме.

И, мој добри Зоки, то што себе на Твитеру представљаш као „првокенселованог ” је велика срамота, јер ниси први. Колико је интелектуалаца „отказано” (ово је српскија реч, па да нешто и научиш) слањем у логоре, колико их је стрељано, а онда и коликима је забрањен било какав рад у времену комунизма, то би, Зозице, морао да знаш.

Ниси заборавио ни да најавиш свој нови текст о Ломпару (докле више, Зоки?!), а то, као и писање о мени на Твитеру, твом блогу, коментарима по порталима који су пренели мој текст, само показује да сам ја направио велику грешку што сам ти пружио задовољство да се игде огласиш. Људи ми шаљу оно што си писао и смеју се. Пружио сам ти оловку да те извучем из септичке јаме, а није требало то радити. Међутим, како сам те, додуше индиректно, извлачио онда објављујући све текстове о твојој невољи, тако сам те извукао и сад, јер ти у ствари само то и хоћеш – да се неко бави тобом, Зокили. Ухватио си се баш за моју оловку да те извуче из септичке јаме. У реду, ја волим да помогнем.

Пошто смо подсетили Зокија, морам написати још нешто. Наслов мог текста из Печата гласи „Преумљења и кампање” и у њему, као што видите, нема ничега сензационалистичког нити увредљивог. А „Стање ствари” га је преименовало у „Милан Ружић: Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене”. Овај наслов, поред тога што провоцира, а као лингвиста савршено добро знам зашто оригинални наслов није био провокативан, као што знам и да се при оваквом преименовању увек умеша зла намера и нешто што треба да привуче читаоце, „Стање ствари” би могло мало да обрати пажњу на нешто што се зове морал или барем етика. Наравно, сваки портал има право да преименује текст, па преко тога могу и да пређем ако као параметар искључим добру намеру.

Међутим, то да Зоки објави текст крајње увредљиве и неко-ми-је-рекао садржине мењајући тако моју биографију, а не своју као ономад на Википедији, и да онда „Стање ствари” извуче у наслов увреду (по други пут у овоме што се нажалост не може назвати полемиком) „Зоран Ћирјаковић: Одговор господину Ломпаровом боту”, то је већ једноставно безобразно и злонамерно. Да не кажем да је тај текст преузет из коментара, па објављен. Тиме се један човек за кога сам мислио да је господин и коме сам такође учинио неколико услуга никада не тражећи повратну услугу јасно ставио на страну спектакла, а помало и Зокија. Стога, овај текст, ако у редакцији имају имало части, „Стање ствари” наравно може пренети јер је одговор на текст објављен на њиховом порталу, али ће убудуће, наравно, морати да траже дозволу за сваки мој текст, посебно онај који желе да пренесу, а пренели сте их скоро све на чему јесам захвалан, али што онда и не чини овај данашњи поступак баш људским.

Све правописне грешке у Зокијевим реченицама које сам цитирао, исправљене су, баш као и оне правописне грешке редакције која је Зокијев текст објавила.

А Зоки, илити Ћира, у ствари је из медија склоњен не зато што је неко други крив, већ због тога што је Ћира, као и истоимени возић, једноставно замењен бољим, бржим и функционалнијим возовима – бољима од себе (овде не мислим на аутора ових редова). Замењен је возовима на струју, а он је и даље остао да се ложи. Угаљ полако нестаје и Ћира успорава. Онај ко га је упутио на тако далек пут, треба да зна да Ћира не може носити толики терет. А можда баш то и знају, па су га зато с тим теретом и послали на тај пут.

Зоки, мали весељаче… Драго ми је што се нисмо упознали. Одох да читам, а ти иди да пишеш на својим страницама и профилима, правим и лажним, попут своје биографије, и да лепо проведеш ноћ обасјан светлом телефона или рачунара пишући коментаре. Мене зову добре књиге. Доста сам њиховог времена потрошио на тебе, Зоћо мој добри, и ретко када паметни…

 

(Овај текст се сме пренети искључиво у целости без изостављања иједне написане речи)

Милан Ружић

?>