ЉУБОДРАГ СТОЈАДИНОВИЋ

Победнички раскорак

14.04.2015.

Амерички амбасадор Кирби има врло занимљив став према Србима. На свој начин, уз нешто езоповског ограђивања, дефинисао нас је као шизофрен народ, на емотивној и рационалној граници између Истока и Запада. Вероватно без добре геополитичке оријентације и без моћи да се определимо.

Упркос поузданим сазнањима да наведено одређење не може бити колективно својство, могуће је да нас је господин Кирби донекле пробудио из летаргичног дремежа. У ствари, где смо то ми? Наша позиција је занимљива, ризична, фарсична и драматична и углавном произлази из недостатка моћи да је спознамо.

Наравно, и Исток и Запад, и једно и друго, или ни једно ни друго, и све друге недоумице – произлазе из нашег унутрашњег политичког устројства. Рекло би се, из вредносног система који је накриво склепан на апстрактним идејама и опсенама, на пројекцијама које нису оствариве или су магловите. Дакле, на систему који је већински моћан, а не зна шта би са том снагом, осим да чува нови култ вође иза кога се заклањају партијски медиокритети. И из тога произлази врло непријатна стерилност. Наша политичка кретања су омеђена интересима и емоцијама, али актуелна политичка елита (ако се то може тако назвати) није у стању да их ситуира како ваља и та врста оријентационе збрке траје доста дуго.

Занимљиво, али после низа политичких гафова, а омакне му се још понеки, Томислав Николић је повукао неколико значајних политичких потеза. Као уставни командант војске, мирно и одмерено је затражио истрагу и одговорност. Није стигао да се до краја бави том тешком трагедијом јер су га одатле истиснули ненадлежни и он је углавном ћутао. Наравно, још је ламентирао над судбином Србије и својом, поводом бившег кума Шешеља, претпостављајући божје законе овоземаљским, јер му ови други нарушавају блажени бајчетински мир. Донео је једну добру одлуку: да одред српске војске иде у Москву на параду победника. Није се обазирао на непријатне и непристојне придике нижих чиновника са Запада. Тома ће деветог маја бити на трибини испред Кремља, а наш одред ће дефиловати у част победе над фашизмом, заједно са онима који су му сломили кичму. То је историја и она не сме да се понови, али ни понављање није искључено, на још гори начин.

Наравно да Николићево председниковање не заслужује оде и епове, али оно што ваља не мора се прећутати. Да ли ће Србија због тога имати штете? Све зависи од тачке гледишта. Неке свакако хоће, али и вајде бар због једне добре дозе самопоштовања. Ма колико „европски пут” био бесконачно далек, а можда и недостижан, не сме се одустати, бар због путовања самог. Кад стигнемо тамо, Европске уније можда више неће ни бити, али за Србију је превасходно важан модел избегавања изолације.

На Западу, Николић има репутацију окорелог русофила и тамо се мисли како је то неотклоњиво. Мада је српски председник више пута „са пола уста” образлагао и неминовност континенталних интеграција. Вучићева оријентација је, бар на први поглед неприкосновена. Запад је поздравио и подржао његов одлучни коперникански обрт и раскид са вредносним оквиром који га је држао у радикалској догми деведесетих. Али, случај „Шешељ” је довео до неочекиваних шумова на релацији Брисел–Вашингтон–Вучић. Паковање политички истрошеног војводе и слање у Београд имало је пре свега естрадне последице. Да није било Загреба и Вулина. Овај потоњи је објаснио да је у питању потез који има за циљ да руши Вучића. Шешељ је, наравно, радио само оно што је увек радио, али је успео да додатно поквари и онако не претерано срдачне односе са Загребом. И онда је дошао налог да се Шешељ врати у Хаг, што је Вулин поново прогласио нападом на Вучића.

Премијер се сетио да је то можда тачно и да је Вулин први указао на то, што је доказ да је он (Вулин) паметнији од првог министра. На ову похвалу Вулин није реаговао, није одбио похвале, а и зашто би?

Тако је створена нова шарена мапа наших виталних интереса у политици: Тома не воли Запад, Запад је престао да се диви Вучићу. Напротив, „неко” га стално руши, наравно уз Мишковића и медије, који су под контролом моћи изван ове државе. Ипак, Кирби га је позвао да посети Вашингтон и тако потенцира дихотомију са Русијом.

Одакле, ипак, Кирбијева теза о колективној шизофренији? Ко је у овој држави делегат расцепљене политике, дакле ко је доктор Џекил, а ко мистер Хајд?

Одавде, изнутра, не може се видети колективна дилема између Европе и Русије, на пример. Чини се да је људима углавном свеједно и да у Србији тешко сиромаштво и исто таква летаргија иду заједно. Баш нас брига и за једне и за друге. Напросто, не осећамо оно што премијер тврди: да нам је боље. Није без значаја, али Народној банци је баш кренуло. Ето нама радости! Тамо су трудбеничке плате код гувернерке Јоргованке у просеку повећане за преко 50.000 динара. Таква вест мора да успокоји шизофреног лумпенпролетера Србина који је пред вишегодишњом дилемом: да ли на пијац или пред народну кујну!