Милан Ружић

Пљујем ја на вашу политику због које цео један народ страда!

24.03.2016.

Пре седамнаест година уместо кише, са неба су почеле да падају бомбе. Падале су исто као и киша – било их је много и нису бирале где ће пасти. Сваког дана се догађао пљусак и челична киша нас је терала у  подруме и склоништа. Велики број људи је та киша бомби отерала и у гроб. Седамнаест година падања. Седамнаест година страдања. Седамнаест година муке и беде. Све то због вас драги наши НАТО хуманитарци! Не може човек, а да се са сетом не присећа тих дана.

Није мени било више од десет или једанаест година, али је моја генерација већ проживела други рат. Мада, није то ни био некакав рат. Ми нисмо имали на кога да кренемо, а ви сте онако јуначки са неба бацали те челичне ђаволе обогаћене осиромашеним уранијумом. Показали сте нам да постоје и невидљиви авиони, као што нам и данас тврдите да сте тада увели демократију – невидљиву демократију. Невидљиви непријатељ, невидљива демократија, невидљива наша кривица, а видљиво разарање, видљива патња, видљиви лешеви растргнути на све стране. Не знам да ли вам је јасно да сте мој народ осудили на пропаст? Ваш уранијум убија и убијаће Србе заувек, а због чега? Шта смо то урадили? Где смо то погрешили? У политици кажете? Пљујем ја на ту вашу политику због које цео један народ страда!

Просто не могу да поверујем колико сте у стању да нас мрзите! Да ли је могуће да је ваша мржња толика да сте давали читаво богатсво за једну бомбу, а било их је толико да то нико избројати не може?! Истресати бомбе на децу, на старце, на жене, на младиће, ма просто на Србе. Зашто да ишта увијамо и причамо у шифрама? Бомбардовали сте Србију! Тврдили сте како је то за наше добро. Како смрт и за кога може бити добра? Откуд вама право да руководите туђим животима псине бесне? Ви ћете да одређујете ко живи, а ко умире? Па постоји Онај који ће то радити. Ми у Њега верујемо, а ви сигурно не. Не верујете, јер да верујете не бисте тој „хуманитарној акцији“ дали назив „Милосрдни анђео“. Милосрђе и НАТО? Не знам чиме вас у тој организацији хране или поје, па причате такве глупости.

Три месеца сте убијали, разарали, кидали, брисали, прекрајали, тровали и смејали се. Три месеца детињства сте одузели мојој и многим другим генерацијама! После тога се испоставило да није у питању само детињство. А сад, седамнаест година касније, желите нас у том вашем савезу? Због чега? Да нећете да нам се извините? Вратите нам све што сте нам порушили и поубијали! Вратите нам живот који та три месеца нисмо живели! Вратите нам Србију онакву каква је била! Вратите нам ваздух, воду и храну! Вратите нам храмове! Вратите нам нас!

Убијали сте са осмехом. Рушили сте са одушевљењем. Тровали сте са задовољством. Брисали сте народ уз осећање поноса. Где вам је срце? Где вам је мозак? Шта од Србије направисте? Није било довољно срушити? Морали сте и да трујете?

Никад вам то нећемо заборавити! Никад и не можемо, јер још увек живимо трауме тих дана. Немојте нас дирати. Заборавите нас као да не постојимо, јер тако и живимо због вас! Водите ове ваше обожаватеље оболеле од Стокхолмског синдрома, плаћане из ваших џепова и задојене вашом злобом! Водите их у ваше земље да вам са задовољством и љубављу чисте обућу и перу веш док их ударате по ушима. Нама није потребан нити један од тих који својим поступцима као да Србију бомбардују по ко зна који пут.

Како вам глава дозвољава да нас се уопште сетите? Откуд вам дрскости да нам име изговорите? Одакле вам срца да овде дођете и говорите о томе како сте Србе убијали због Срба? Где вам је стид погани белосветска, па нам сад нудите да вам се придружимо?

А где је нама, народе српски, глава? Нисмо ли ми само гори од њих прихватимо ли њихове приче и упуте? Сећаш ли се те вечери? Сећаш ли се Србине бомби? Сећаш ли се уништених болница, школа и фабрика? Сећаш ли се мемле из склоништа? Сећаш ли се парализујућег страха када чујеш сирену? Сећаш ли се касетних бомби? Сећаш ли се делова тела разбацаних около? Сећаш ли се ватрених лопти и пламенова? Сећаш ли се својих чланова породице оболелих и увелих? Сећаш ли се застава које су се окупиле против твоје? Сећаш ли се крика и неизвесности? Сећаш ли се мириса паљевине и нагорелог меса? Сећаш ли се Србије пре тих проклетих бомби? Сећаш ли се потмулих детонација у даљини које постају све оштрије и све су ближе? Сећаш ли се разлога бомбардовања? Сећаш ли се тог времена кад си живео као кртица, слеп и под земљом? Знаш ли да су те на тај начин, под земљом, држали као сахрањеног три месеца? Сећаш ли се лица људи који су погинули? Сећаш ли се деце која су сахрањена? Сећаш ли се суза и грцања? Сећаш ли се родитеља и осталих људи који су те тешили? Сећаш ли се окупљања око телевизора како би се чуло без кога и чега смо тог дана остали? Сећаш ли се страха за своју децу? Сећаш ли се како си себе убеђивао да си сигуран, а никад несигурнији ниси био? Сећаш ли се како то изгледа кад је твој живот у туђим рукама? Сећаш ли се позива који су стизали младићима тражећи од њих да иду на Косово? Сетиш ли се 24. марта сваке године? Сетиш ли се да ти је неко безразложно напао земљу? Сећаш ли се да си ти грађанин те земље, а не оних које су твоју земљу бомбардовале? Сећаш ли се приче о некој Србији пре бомбардовања? Сећаш ли се себе више Србине? Сећаш ли се ко си? Сећаш ли се одакле си? Сећаш ли се родитеља? Сећаш ли се дедова? Сећаш ли се заставе и грба? Сећаш ли се свог имена? Сећаш ли се Бога?

Ако се ичега сећаш Србине, погни главу, запали свећу и буди паметан да ти се тај пакао не понови! Ко се не сећа тих ствари, нека иде у НАТО! А ви светски хуманитарци, када вас неко похвали за ту „интервенцију“ и уручи вам орден за исту, убедићете ме да имате нешто људско у себи само ако бризнете у плач и од стида умрете тог тренутка оправдавши тако барем један живот који сте тада угасили.

Данас, седамнаест година касније, ја и даље верујем у своју земљу и у Бога. Сваког 24. марта, без жеље за осветом, већ само за правдом, теши ме помисао на то да Господ наш све гледа и што ће пресудити праведно кад-тад. Вама који сте нас бомбардовали из милосрђа, остаје само да се надате да Он неће милосрђе схватити као ви и ваш анђео.