Желидраг Никчевић
ПЉАЧКА ИМ МАТЕРИНА
Да ли сте примијетили: у земљама са глобалистичке полупериферије (израз Алексеја Чадајева) сви неуморно брбљају о борби против корупције, иако се на многим примјерима лако можемо увјерити да је значајан дио савремене корупције директан резултат одлука донијетих управо под заставом те фамозне „борбе против корупције“?
Очигледно, језик нам је ту припремио когнитивну замку: као да најприје постоји „корупција“, а онда се борба против ње појављује као одговор. У стварности, међутим, и даље је на снази легендарно питање: шта је било на почетку, кокошка или јаје? То јест, да нису баш жестоки борци против корупције, и из власти и из опозиције, само прости агенти перфидног коруптивног механизма који нам је наметнут из метрополе, по опробаној колонијалној логици?
Ево како то функционише, од давнина. Суштина модела, заједничког за све полупериферне земље, јесте посебан однос такозваних „локалних елита“ са газдама из метрополе. То је оно што се може назвати – „агентура“. Или, да то кажемо веома једноставно, у духу старог доброг колонијализма: „елита“ је онај слој домородаца који присваја и концентрише ресурсе исцијеђене из својих племена ради њиховог каснијег извоза у империјски центар.
Да би се овај процес одржао на дуги рок, обавезан услов је инсталирање колонијалних институција, названих разним лијепим и узвишеним ријечима – „борба за праведније друштво“, „демократија“, „тржишна економија“, „приватна својина“ итд. Све то чујемо са свих екрана, са свих говорница, а реална функција читавог овог скупа тобож спасоносних „институција“ јесте да олакша брзо раздвајање колонизованог друштва на слој елите и слој обичних наивчина.
По Чадајеву, овдје је важно уочити следеће. Простонародне наивчине не могу а да не виде да их неко пљачка, али они морају бити увјерени да је то нека врста грешке, квара у систему, а не систем сâм. Томе и служи ријеч „корупција“. А „борба против корупције“, сходно томе, јесте механизам који обезбјеђује други обавезни дио: извоз локалних ресурса у метрополу, то јест колонијалну отимачину.
До лажног преокрета долази у тренутку кад локалне елите баш претјерају, кад у својој земљи акумулирају (то јест напљачкају) превише ресурса и престану да их редовно шаљу у метрополу. Тада се на сцени појављују тзв. борци против корупције, уцјењујући елите побуном наивчина (а понекад је и организујући). Осврните се око себе.
Дакле, борци против корупције су тактичка контраелита, „резервна власт“, узгајана управо да би стимулисала актуелну елиту да убрза пљачку и извоз, или да би сама преузела власт, ако се тренутна елита баш уобрази. Притом, наравно, ова контраелита инструисана је да – у случају промјене власти – пљачка локалне наивчине ништа мање од својих претходника, али да притом уредно пребацује главнину ресурса у базу – и то се онда зове „интеграција у глобални свијет“.
Формула изгледа овако: у колонизованом друштву ствара се „елита“ која је обучена да „једе“ (па, за сада не у буквалном смислу) своје наивне саплеменика Али, обратите пажњу: сама ова „елита“ је потпуно иста „храна“ за праве господаре живота – „бијеле људе из метрополе“. Ланац исхране једноставно постаје тростепен: „наивчине“ – „националне елите“ – „глобалне елите“.
А историјат је такође једноставан. Суштина механизма колонизације јесте да се „елитним“ групама понуди нагодба – „коју не могу да одбију“ – договор са бијелим господаром. Те групе, добивши ресурсе-технологије-шансе (и ђинђуве!) од важних-људи-из-иностранства, брзо постају најуспјешније, стичу локалну моћ и утицај. Закон (онај стари, традиционални) за њих више не важи – они су сами закон, а иза њих, ево, стоји и спољашња суперсила. То брзо руши читав друштвени поредак – на примјер, сваки младић који размишља о животу сања да постане бандит или менаџер, а свака дјевојка – проститутка. Да, они су „успјели у животу“ управо зато што су издали традиционални морал свог друштва и „заповијести предака“. Уосталом, која је сврха поштовања традиције ако сте рођени као губитник, и умријећете као губитник? А овдје, на елитном прагу, отвара вам се неограничени простор могућности.
Међутим, закључује Чадајев, као и увијек у пословима са ђаволом, и ту се открива дупло дно. Испоставља се да вам сва та богатства која сте украли од својих сународника измичу кроз прсте. Одједном креће диригована „борба против корупције“, и постаје јасно да сте ви били само посредна карика, транзитна тачка за пренос ресурса из тачке А (из ваше несрећне домовине) у тачку Б (у мјесто одакле су во времја оно бијели господари допловили бродовима).
А ти си опет нико. Преварант, лопов, корумпирани службеник. Твоји дојучерашњи бијели пријатељи нахушкали су на тебе твоје саплеменике – баш оне опљачкане наивчине, користећи њихову завист и мржњу. Оно што си опљачкао биће ти одузето.
Наивчинама, наравно, нико ништа неће вратити, али ће они бити задовољни што је правда бар донекле задовољена.
