Милан Ружић

Плачи, вољена Србијо!

05.05.2020.

Сведоци смо ових дана, нажалост не само ових дана, суза српских политичара, без обзира на то којој опцији припадају. Плаче власт, плаче опозиција, а народ ћути и гледа.

У овој држави има много неоплаканих људи, стратишта, споменика, мученика, деце, али сузе наших политичара нису упућене њима. Не. Они их упућују сами себи. Плачу на свој рачун. Аутооплакивање.

И сада, када народ гледа те политичаре, донекле се са њима изједначава у туговању. За чиме политичари плачу? Плачу искључиво за собом и својим рејтинзима. Како то знамо?

Много пута пре скоријих суза, ти исти људи су називани лоповима, преварантима, кривима и слично, али су и они исто тако називали оне „друге“, као да међу политичарима има имало поноса и јасно раздвојених табора који се сутра не би спајали у један. Дакле, то је нешто што иде заједно са тим блатом које се назива политика, а кад сте већ ушли у тај обор, немојте покушавати да сузама докажете да нисте у њему.

Дакле, српски политичари, од којих огромна већина живи боље од 99% српског народа, заваљена у своје скупе кожне гарнитуре и фотеље (небитно какве, важно је да су фотеље), са ногама у хидромасажеру стопала, припаљеног томпуса, стомака надувеног од богатог ручка, има дрскости да плаче док деца у гету на Косову и Метохији – она деца за коју су ти исти политичари дужни да се боре – ћуте и трпе. Већина њих нема више од једног оброка дневно, нема барем једног родитеља, нема своју кућу, а оно што има, не може се назвати кућом, под сталним је притиском тога да може неко да дође да их убије, а тамо где живи најчешће нема воду, ни струју, и уз све то трпи сталне провокације, каменовања, вербалне увреде, али и физичку тортуру. И таква деца, наша деца, драги политичари, ћуте и не пуштају ни сузу, а ви слините по београдским улицама, за говорницама и у изборним штабовима.

Наш народ има стару добру изреку, тачну као и све остале народне, а она каже: „Што се хваташ у коло кад не знаш да играш?“ Међутим, ова изрека је овде полутачна. Тачна је у смислу да после нечега нема кајања, али није тачна зато што то нису праве сузе, него предизборне, кампањске и због тога обавезно снимљене. И свакога од нас свакога дана на националној телевизији гледају оне тужне очи деце која се озаре када им неко пружи хлеб. Плачете ли на те слике? Плачете ли на сиротињу која и по Србији нема где да живи ни чиме да се лечи? Плачете ли због родитеља који ноћу кад им деца оду на спавање јецају у својим собама зато што немају од чега да их обуку, ишколују и нахране док се разбацују милиони евра по Сребреници, Албанији и Светској здравственој организацији? Плачете ли због ове земље од које је само име остало? И не интересује ме да ли су криви ови или они. Криви сте сви! А ми смо криви што смо вам то допустили.

Не спомињем имена ни једних ни других, не зато што желим да останем неутралан, него зато што не схватате да уопште нисте важни ви, него ваше функције и улоге и оно што радите.

А те ваше сузе којима себи у џеп стављате политичке поене, то није знак да сте људи, већ је знак да сте већи нељуди него што смо мислили.

Те сузе нису ваша туга, него ваша срамота.

У земљи у којој би сви имали због нечега да плачу, плачу они који немају због чега.

За сузе треба имати душу, или барем муку. Ви немате ни једно ни друго, а колико видим, ни срамоте.