Милан Ружић

Питања српске пропасти

29.07.2020.

У Србији су сви одувек били заузети постављањем питања толико да никада нису хтели да чекају одговор. Ова традиција живља је него икад у ономе што зовемо савременом Србијом која је све мање савремена, а с обзиром на то да се у њеној престоници повампирује југословенство, не знам ни колико је ово више Србија.

Верујем да би тешко било нашим прецима да помисле да ће ово постати можда и једина земља у којој сви тврде да су аполитични, а једино што у њој успева јесте политика, и то у свој раскоши сваког могућег застрањења.

Постали смо земљом која културу, иначе област у коју се најмање улаже, почиње да сматра хобијем, и то хобијем беспосличара и паразита. Дакле, високе домете српске културе од којих неки леже у самом темељу европске, па одважимо се да кажемо и светске културе, смо неким само нама знаним маневрима, наученим под утицајем искривљеног поимања квалитета зачетог са Ворхолом и уметношћу схваћеном као бренд, ми смо свели на Марину Абрамовић за коју смо дали више новца и посветили јој много више пажње од свих других културних домета и догађаја у нашој држави.

Сваки други поток у Србији отворио је факултет, па имамо толико доктора наука, а ниједног са достигнућима у области коју су обешчастили блатећи је својим звањем. Претварамо се у државу у којој су сви факултетски образовани, иако тај број надилази број писмених.

Овде све вене или бива убијено кишом предизборних кампања и студија изводљивости, руку на срце, помогла је и корона, тако да опстаје искључиво политика, а политичари својом позицијом рукују као са лифтом који су зауставили, па наш народ има лифт, он ради, али се њиме вози само она неколицина која је отворила врата и чека да њени људи уђу.

Иако нам то никако не иде на руку, упрегли смо себе и у кола историјске ревизије. Пристајемо на све оно што каже свет кроз холивудске блокбастере, па ће наша деца, сасвим сигурно, мислити да је свет од нациста спасао Ајрон мен или редов Рајан, док ће бити сигурни у то да су нацисти били управо наши преци, јер тако нас сви сад уче, а ми се не противимо да се не бисмо свађали и да бисмо одржали суседске односе на високом нивоу, иако тај ниво никада није био висок.

Осећамо слабљење школства, деградацију породице, увођење настраности као стандардног модела понашања, пречи су нам кућни љубимци од укућана, губљење етике и морала код становништва, самовољно бацање у понор без светла културе, диктат начина живота од стране економије, слабљење осећаја за стварност код деце, затирање језика којим говоримо, губљење писма којим пишемо, видимо кукавичја јаја у гнездима у којима су стасавали наши узори, сведочимо деинституционализацији, поистовећивању злочинаца и жртава, затирању културе сећања, отимању делова државе, нападима на Српску православну цркву и још многим стварима које свакодневно примећујемо, а на које се ћути зарад неког политичког успеха који неће доћи.

Треба се бавити решавањем проблема, а не постављањима питања. Чему питања када су одговори свуда око нас?