Емир Кустурица
Пепе Мухика, посљедњи херој
Фото: З. Шапоњић
Смрт Пепе Мухике, мог духовног оца, била је најјача емоција коју сам икада осјетио — сузе су текле истим интензитетом као кад су ми преминули родитељи. То је доказ колико се XX вијек полако гаси. Сада је заиста нестао. За мене више нема хероја. Посљедњи, Пепе Мухика, упутио се на своје коначно путовање без повратка.
Биће и у будућности људи који ће покушавати да побољшају друштвене услове у својим заједницама, пркосећи неоколонијалним силама, упркос све видљивијој стварности у којој демократска друштва све више постају обичне феудалне државе, гдје технологија добија централну улогу. Можда ћемо видјети нове хероје, али више никада нећемо моћи да славимо тако посебно и узвишено људско биће као што је био Пепе.
Његов живот прошао је кроз тешке борбе, увијек у одбрани човјечанства — чак и користећи опроштене методе. Након војног удара у Уругвају 1970-их, иза којег је стајала ЦИА, уведен је хунта режим, а Пепе је завршио у затвору. Затвор у коме је био, данас је претворен у тржни центар. Када сам почео да снимам филм о њему, првог дана ме је управо ту одвео. На крају посјете рекао сам му: „Ово би једног дана поново могло постати затвор.“ Он се насмијао — и од тог тренутка постали смо пријатељи.
Пепе Мухика постао је мој учитељ. Његов живот постао је путоказ на ком сам поново открио прелијепи свијет солидарности — заборављени свијет саосјећања и друштвене једнакости. Сада Пепе плови кроз васиону, и сигуран сам да никада неће нестати са неба. Претворио се у нову планету, чије огромне димензије доказују да је Пепе Мухика — мој духовни отац — највеће достигнуће друштвеног, политичког и хуманог развоја у историји наше цивилизације.
Биографија
Емир Кустурица
Емир Кустурица (рођен 24.новембра 1954. године у Сарајеву, Југославија) је српски и југословенскиредитељ. За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Двоструки је добитник Златне палме филмског фестивала у Кану, за филмове Отац на службеном путу и Подземље. Носилац је „ордена Витеза реда уметности и књижевности“. Национални амбасадор УНИЦЕФ-а у Србији постао је 8. септембра 2007, заједно са Аном Ивановић, Александром Ђорђевићем и Јеленом Јанковић. У групи „Забрањено пушење“ једно време је свирао бас-гитару, а сада као гитариста заједно наступа као члан групе „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Бави се и писањем. 2010. године издата је његова аутобиографија под називом „Смрт је непровјерена гласина“, а 2013. изашла је његова друга књига „Сто јада“. Градитељ Мећавника и Андрићграда, оснивач филмског и музичког фестивала Кустендорф.