МИЛОШ КОВИЋ
Пендреци и пропаганда против косовског завета
Међу западним силама „разграничењу” се супротставља још само Немачка. Ни Ангела Меркел, међутим, неће трајати вечно. С друге стране, не можемо да од Русије очекујемо да, против воље Срба, брани српске интересе
(Миланко Каличанин)
(Милош Ковић) фото: С. Гарић
Историја је заиста царство непредвидивости и изненађења. То понајбоље потврђује ток који је борба за Косово и Метохију, за коју се тврдило да се одавно окончала нашим поразом, попримила у протеклих месец дана.
У низу важних догађаја два су сасвим изузетна. Оба се тичу самог опстанка наше земље. Први је отказивање сусрета, најављеног за 27. јун, између Александра Вучића и Хашима Тачија у вашингтонској Белој кући. Други су протести, који су, почевши од 7. јула, потресли Србију.
Главно искушење и опасност долазе нам, наиме, из Београда, а не из Вашингтона или Берлина. Александар Вучић се, по свему што знамо, упркос здравом разуму и искуству, и даље залаже за „разграничење” између Србије и „Косова”. У томе има подршку садашње администрације САД и утицајних кругова у ЕУ. Његова косовска политика може да поприми и облик потписивања „правно обавезујућег уговора о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине”, који заговарају Немачка и кључни делови администрације ЕУ. Као смоквин лист за фактичко признање независности „Косова” могло би да послужи тријумфално проглашење стварања Заједнице српских општина унутар „Косова”, засноване на неуставном Бриселском споразуму из 2013. године.
Свађе и сукоби између земаља НАТО-а и ЕУ и унутар њих омогућили су нам, наиме, да сазнамо шта се догађа иза завесе дипломатских преговора. На америчко свргавање Албина Куртија, противника планова о „разграничењу”, одговорено је тако што је Хашим Тачи, уочи самог самита у Белој кући, позван у Хашки суд за ратне злочине. То је, како већина посматрача мисли, учинила Немачка, која је подржавала Куртија и коју су и Ричард Гренел, као амбасадор у Берлину, али и Тачи, као „председник Косова”, јавно потцењивали. По другим изворима, иза тога је стајала америчка антитрамповска, углавном демократска, „дубока држава”, коју ће на предстојећим изборима у САД представљати Џо Бајден. Немци и америчка „дубока држава” су то, по свој прилици учинили заједно, удруженим снагама.
Албанци су, тако, платили цену подршке западних сила. Чим су се оне завадиле, у Приштини је настала општа свађа. Нестао је привид албанског јединства, који се толико упорно негује у београдским медијима.
Када је почео сукоб унутар Трамповог тима, из „Њујорк тајмса”, изјава Ричарда Гренела и Џона Болтона сазнали смо да је председникова администрација идеју о „разграничењу” усвојила негде у лето 2018. Гренел је тврдио да је идеја била Болтонова, а овај да су је предложили Вучић и Тачи. У сваком случају, сазнали смо да су наши званичници, док су говорили да решење није на видику, водили врло успешне преговоре о „разграничењу” с Американцима и Албанцима.
Немачка и ЕУ тријумфално су преотеле иницијативу из руку САД. Штавише, Немачка је успела да, макар и привремено, ућутка присталице „разграничења”, којих унутар ЕУ, како примећује и Болтон, није мало: Емануела Макрона, Ђузепа Бореља, Себастијана Курца и друге.
У исто време, посета Сергеја Лаврова Београду додатно је допринела да наше власти, макар и привремено, устукну. Русија не одустаје од Резолуције 1244. Али и из Москве поручују да они не могу да буду против споразума Срба и Албанаца, прихватљивог за Београд, као и да ће бити спремни да то потврде новом резолуцијом Савета безбедности УН.
Међу западним силама „разграничењу” се супротставља још само Немачка. Ни Ангела Меркел, међутим, неће трајати вечно. С друге стране, не можемо да од Русије очекујемо да, против воље Срба, брани српске интересе. Налазимо се, дакле, у веома опасној ситуацији.
Јасан и гласан отпор политици српских власти, који ће се чути у Москви, мора да дође из Београда. Српска црква, како видимо, не одступа. Наши водећи стручњаци, на трибинама одржаним на Машинском факултету, под заједничким насловом „Реинтеграција или разграничење”, показали су зашто политика Србије за циљ може да има само реинтеграцију Косова и Метохије у уставноправни поредак Србије. Реинтеграција је главни циљ Покрета за одбрану Косова и Метохије. Ова реч у нашем јавном простору све се чешће и гласније изговара.
Протести започети 7. јула имали су за повод слом здравствене политике власти у борби против пандемији вируса корона. Брзо је, међутим, постало јасно да је реч, пре свега, о отпору политици распарчавања државе и одрицања од Косова и Метохије. Био сам тамо и све видео својим очима. Урбана омладина хорски је певала косовске песме и узвикивала „Не дамо светиње”. Другог дана протеста, док су певали „Са Косова зора свиће”, полиција их је опколила у Ташмајданском парку, засула сузавцем и бесомучно пребијала.
Историјски значај ових протеста је у томе што су, баш као и литије у Црној Гори, објавили улазак једне нове генерације у наш јавни живот. Ови млади људи бране своје право на будућност, своје светиње и сународнике, законе и државу. Медијско блаћење и пендреци неће моћи да их зауставе.
Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
