Ранко Пивљанин

Папци и папани

01.10.2018.

Не знам што су сви гракнули на пословну идеју Александра Вучића, на коју је дошао приликом последњег боравка у Кини, а тиче се извоза папака у ту најмногољуднију земљу света. Ваљда председник, најобавештенији човек у држави а и без тога природно прозорљив и далековид, најбоље зна који су наши кључни извозни ресурси тако да у његов бизнис план уопште не треба сумњати. Ако бисмо још у тај уговор о извозу папака могли да уденемо и папане, такође аутохтони српски производ, ко зна где би нам био крај. Ми њима папке и папане они нама чипове, роботе и летеће аутомобиле.
Добро, за ово последње ме не питајте – мало је тешко за објаснити чак и са семантичке стране али у земљи где је власт на прагу епохалног успеха да сопствене грађане убеди како више не важи ни мудрост „да се не једе све што лети“, прогутаћемо и летеће аутомобиле са све беспилотним летелицама за нашу војску. Нема тога што овдашњи стомак неће сварити, па ће се тако на празан желудац крцкати и домен лепих жеља министра финансија о Индустријском парку у Борчи који ће привући 1000 ( јесте, хиљаду) кинеских компанија које ће отворити 10 000 ( јесте, десет хиљада) нових радних места.
Све велико, све грандиозно, све феноменално, обећавајуће и светло, ма милина једна. Једино ми није јасно како је све то могло да се одради, договори а сутра и спроведе ( е тај спровод ће стварно бити шоу) без кључног човека за кинеско-српске односе, извесног Томислава Николића који већ више од годину дана седи на челу Савета за сарадњу са Кином и Русијом и који је одмах по ступању на ту одговорну дужност обећао израду каталога онога што Србија има и жели да понуди.
Мора да је оне папке Вучић баш одатле и извукао када је, претурајући по фиоци у којој држи разне тестаментарне ствари бившег председника и човека који му је отворио врата апсолутне власти. Тамо негде на дну те фиоке, ваљда још чами и нека Николићева платформа о Косову коју је, својевремено док се још бавио само Србијом и није прешао на Кину и Русију, тешком муком покушавао дотурити са Андрићевог венца у Немањину 11 свом будућем наследнику.
Е, мој Томиславе! Што би рекли ови твоји мудри Кинези – све можеш купити за одређену цену, осим врлина својих наследника.
Него, да се вратимо суштини и дометима десанта наших званичника на Пекинг. Укратко, неколико потписаних споразума, уговор о позајмици, мало меморандума, понеки протокол и напуни се онај кофер Синише Малог који је теглио аеродромском пистом након доласка у Пекинг. А једини прави капитал који ће отуд стићи је онај политички који је себи баштинио Вучић састанком са председником Кине кога је позвао да опет дође у Србију. И зато су, поред главног јунака ове приче, истински важни чланови многобројне делегације, заправо били новинари пред чијим камерама и микрофонима је Вучић надугачко и нашироко образлагао своја „источна сма(т)рања“. Кина је, истовремено, послужила и као идеална прилика за предах после пораза његове косовске политике ( опус цитатум А. Вучић на седници Главног одбора СНС-а).
Вучић признао неки пораз? Не радујте се прерано. Јесте човек рекао како је његова политика „да Србија доста тога сачува на Косову доживела пораз“ али ако сте помислили да је он крив, преварили сте се. Криви су „Срби који воле да изгубе све“ и који „више воле да плачу над нечим што остане далеко него да имају нешто у рукама!“ Крив је, дакле, народ – плачеван и нерадан.
Манир да вређа најближе сараднике, што је демонстрирао небројено пута, Вучић је задржао и у односу на цео народ и грађане ове земље које је са позиције некаквог свог 25-сатног радног ангажмана много пута прогласио нерадницима а сада и плачипи…ма.
Неће бити. Колико год Срби били компликован свет коме је тешко угодити, нису заслужили да било ко, па ни председник, преко њихове грбаче тражи излаз из беспућа сопствене „повијесне збиље“. Осим ако није решио да у оквиру свог „кинеског пакета“ увезе и нове поданике, радне и отпорне на сузе, који би заслужили да им он буде председник. Ни хао!