ЉУБОДРАГ СТОЈАДИНОВИЋ

Пад у заборав

31.03.2015.

Удес војног хеликоптера код Сурчина, полако залази у сенку нових сензација. Жртве су сахрањене уз почасти и говоре који се у таквим приликама држе, уз ватрена обећања да нико неће бити заборављен.

Таква врста посмртне лирике, као узалудна поезија упућена живима, не допире до важног одговора: шта се заиста догодило? Да ли је, уз мало памети, мање сујете и нешто логике могла да буде избегнута седмострука смрт у акцији спасавања живота?

Само дан после рушења немачког авиона у Алпима, тужилац је обавестио јавност о узроцима катастрофе. Ваздухоплови падају и извесно је да не постоји модел за апсолутно избегавање несрећа.

Овде, у Србији ћуте само они који знају истину. Ако је у оптицају бизарни параван који се препознаје под „војном” или „државном” тајном, морао би неко да нам то појасни. Где је тајна? Извесно је да у овом случају таквих мистерија нема, тако и Шабић рече, мада, ко би га знао. У првим часовима после удеса, премијер је енергично бранио министре одбране и здравља, уз дирљиву одлуку „да их неће дати”, и да њихову одговорност, чак и да је има, „прихвата на себе”.

Могао би то да буде витешки гест првог министра, али то већ постаје манир: господин Вучић је склон да сваку одговорност прими на себе, углавном у уверењу да одговорности нема. А ако је има, премијер нема коме да одговара.

То је тај добро израчунати, али прилично агресиван и често патетични отклон од неизбежног објашњења. О чему се заправо ради? Изгледа да су неке политичке одлуке, ма какви били њихови мотиви и поводи, пореметиле чисто војничку процедуру. На оној несрећној конференцији за штампу чули смо бар две нелогичности које додатно компликују однос политике и силе. Командант ескадриле је рекао да је у акцију спасавања послат „један од најисправнијих хеликоптера”. Компарација појма исправности (исправан, исправнији, најисправнији) напросто није допуштена пре полетања, али човек је, у недовољно доброј формулацији ипак рекао истину.

Изјаву достојну пажње дао је генерал Предраг Бандић, али је одговорност примио на себе. Он је објаснио да је хеликоптер полетео „на захтев министра одбране”. Министар одбране не командује војском, то је посао председника државе, преко генерала Диковића, и Живака. Не верујем да је министров захтев Бандић прихватио као наређење, он је поуздан војник, али је можда пожурио у настојању да акција буде изведена што пре.

Председник, премијер и врх војске сазнали су шта се збило, али су надлежност за обраћање јавности оставили тужиоцу. Премијер је мало ублажио своју изјаву о „недавању” министара, па је допустио како је могуће да свако одговара у складу са својом улогом у трагичном удесу.

Удес код Сурчина само је повод за разумевање ширег контекста у обичају државних власти да користе војску као сигурни адут у стварању идиличне слике о себи. То није одлика само ове групе људи који имају највећу моћ. Више од 20 година војска је на маргини друштва, она у својој традицији још носи рецидиве порекла, распада и пораза. Све политичке гарнитуре улагале су у оружану силу само онолико енергије и новца колико је било потребно за чување власти и привид о реформи система одбране.

Тако је професионализација војске обележена аматеризацијом министарства одбране, људи просечних способности довођени су за министре и одатле одлазили без оријентације и поимања какву су штету направили. Осим Давинића, који је бар пазарио сателит, нико ништа није купио, нити улагао. Као министар одбране Тадић је у Бирчанинову довео своју партијску омладину и паразитску страначку војску, па је све то личило на скупу пародију и раздрагани аматерски фестивал.

Дакле, ништа није почело са Гашићем, човеком који можда није ни крив ни дужан, јер напросто није усклађен са системом где су га послали да ради. У реду је, не мора он све да зна, али међу сарадницима Гашић има више њих који не могу да му помогну. Одговорност министра јесте и у покушајима да издаје команде за које није надлежан, али пре свега због технолошког, финансијског и социјалног статуса војске. Због недовољно снаге да виталне интересе војске заштити у држави и пред њом. Пред парламентом, премијером и председником, пре свега.

Да би „један од најисправнијих” хеликоптера пао, неизбежна је акумулација много проблема који годинама нису решавани. То није обична несрећа, него синдром. Припадници војске нерадо говоре о симболичној технолошкој корозији борбених система, пре свега у ваздухопловству. Да није тако, не би била ударна вест својевремена одлука Владимира Путина да нашој војсци поклони акумулаторе за „мигове”.

А да јавимо Москви да су и гуме код „двадесет деветки” у јако лошем стању!