Милан Ружић

Једини пут којим се сме ићи

19.03.2021.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Дошло је неко чудно доба када се више ништа не назива правим именом и у коме се сва велика дела, уз помоћ медија, свлаче у долину свакидашњице, а свакодневне глупости процветале из засада спектакла излажу на насловним странама најчитанијих новина.

НА ПОВРШИНИ СРПСКЕ ЊИВЕ У таквом времену, логично, свако ко ишта ствара или покушава да промени наметнуту некултурну матрицу, почиње да се рве с мислима о узалудности својих дела, била она најситнија или најкрупнија. Дошло је време када добро плаћене сподобе с политичком позадином нашу децу уче ономе што ће сутра резултирати епидемијом аутошовинизма, док су недовољно плаћени они који су довољно школовани и који једини могу ово друштво да повуку унапред. Али њихов рад је миниран у самом корену, па се на површини ове српске њиве у удолини помаљају као кратке стабљике које нико није садио ни заливао, а онда их помешају (или не) с коровом, па наша њива бива оплевљена од младица које би сутра можда израсле у ону шљиву под коју пророчанство каже да ће сви Срби стати.
У години промишљања о узалудности свега што радимо како би овај народ одгајио барем једну јестиву или на други начин корисну биљку на тој њиви, ипак наилазе и ствари које су ме утешиле. Једна од њих је и „Пишчев дневник“ Достојевског.

СУД ВРЕМЕНА Тамо можемо видети да је и овај великан патио од тога што је био уредник књижевних новина које је ретко ко читао, да се надгорњавао с онима који су били задужени да и тај ниски тираж још спусте, па се расправљао са људима који нису схватали оно што он пише, а онда га осуђивали и називали шовинистом када је писао о томе како млади Руси иду у Америку да раде, и када их тамо неки од обесних газда или директора нашамара, кажу: „Боже, како су ти ударци у мојој домовини реакционарни и гадни, а како су овде, напротив, племенити и либерални.“ Развлачили су га по новинама налазећи у његовој књижевности, а и у њему самом, оно чега није било.
Ако убрзамо скоро два века унапред и изместимо се из Русије у Србију, наилазимо на дневнике Достојевског живље него икад. А онда се сетимо како је њих писао један од највећих писаца, а по мишљењу аутора текста и највећи. Схватимо како је вредност нечијег дела оно што надрасте време, а како сви они који су у тренутку стварања деловали недодирљиво и вечно, у ствари нису ништа трајнији од отвореног тетрапака млека.
Тај суд времена је оно у шта се могу, упркос прогонима разних врста и порицањима, уздати сви Ковићи, Димитријевићи, Антонићи, Кустурице, Бећковићи, Ломпари, а чега би се морали плашити разноразне Басаре, Панчићи, Марковићи, Брадићи, Костићи или Самарџићи.

ПРЕЧИЦА КА ПРОГОНУ И треба делати, не чак ни само у односу на тај суд времена, јер је он увек дуготрајан, већ треба писати, радити, стварати тако да сутра када све пропадне, а мораће да би кренуло увис, можемо стати пред своје дете и пред његовим питањем зашто је све пропало, мирне душе, заједно са својим делом, колико год оно било, рећи да тата или мама (а биће то време Партнера 1 и Партнера 2) нису били део тога.
Све друго је узалудно и сваки други разлог је глуп.
Имати морал у времену неморала јесте опасно и пречица је ка неуспеху и прогону, али је једини пут којим се сме ићи, јер сви заборављају да се никада не дела у своје име већ у име своје деце. Ако неко нешто ствара за данас, а не за сутра, он је умро јуче.
Стога, не дозволимо да нас опхрвају осећања узалудности и незадовољства, јер победу над овим недобом и бесмртност гарантује дело, а не чланство у САНУ, као што људи обично мисле и још су довољно глупи то да кажу наглас.