Протеклих дана могла се чути највише реч – отварање. Не ради се о шаховском отварању, или о медицинском средству за чишћење тела, већ је отворено поглавље. Немачка се сложила. Брисел дозволио. Велико славље владиних чиновника. Шта у отвореном поглављу пише ваљда знају. Насмејана су им лица. Весели су на почетку, а ко ће се радовати на крају видеће се. Ко се задњи смеје, најслађе се смеје, каже народна изрека. Има времена.
Отварање је почетак партије. Кад ће се стићи до завршнице не зна се. Док чекамо крај отварања, могли бисмо нешто да отворимо и у земљи Србији. За почетак Народни музеј. Затворен је од почетка 21. века. Није га затворила ова влада, али би могла да га отвори. Нема смисла да петнаест генерација младих људи није имало прилике да у њега уђе и види, ако ништа друго оно „Девојку у плавом“ Ђуре Јакшића или нешто друго из богатих фондова. Музеј је основан 1844. године, у далекој прошлости али не значи да је застарео. Запослени кажу да Музеј у ствари ради, јер они примају плате, али не може да прима посетиоце због адаптације?! Музеји управо постоје због посетилаца који у њима могу бар делимично сагледати прошлост и културу народа. Замислите циркус који наводно ради али у њега не може да се уђе. Или болницу, ради али не прима пацијенте. Кажу: тешко је отворити Музеј. Треба много пара. Испаде да смо пре 170 година били богатији него данас. Добро, ако је тешко отворити нешто што је из претпрошлог века, зашто не може да се отвори Музеј савремене уметности. Не може се отворити ни старо ни савремено.
Није ми јасно. Оно што нам је пред носом не можемо да отворимо, али оно што је много даље и у страној држави можемо? Не знамо шта у поглављу пише, а знамо шта у музејима постоји. Или можда у музеју и нема оног што мислимо да постоји?