Мило Ломпар
ОСПОРАВАЊЕ
Када чујемо да оспоравају нешто што нам је лично важно, најчешће – и све чешће што смо старији – реагујемо тако што са видног поља уклањамо сазнање да је то речено, да је постало објективна чињеница: глупа као теле или толико бистра. Да нас не би раздраживала, растварамо је у сазнање о безначајности онога од кога потиче оспоравање, па указујемо на очигледне мањкавости његове личности, големо незнање или нечасне мотиве. Каткад, пак, упиремо прстом у очигледне и лако доказиве слабости његових тврђења, било разлога било доказа, које потом подвргавамо детаљном рашчлањавању. То је – у начелу – сасвим оправдан поступак: аргументи оспоравања постају обезвређени, као и њихов носилац. Све се окончава подсмехом: и наш душевни мир, ушушкана сигурност на тлу које подрхтава, остаје очуван.
Потребно је, међутим, кренути супротном стазом: упркос слабим аргументима оспоравања, неопходно је сáмо оспоравање снабдети најјачим разлозима и доказима, домислити шта би их могло оснажити, шта би се могло додати негирању наших најинтимнијих наклоности и постигнућа. Јер, само на тај начин они бивају изложени најважнијој провери: треба измерити њихову истину у суочењу са најјачим оспоравањем. Тада почетни импулс, мутан и нечист, разлози, слаби и неинтелигентни, њихов носилац, безвредан и често унајмљен, нестају са видокруга на плодотворан начин: они бивају враћени сопственој безначајности, од које су намах и побегли превасходно захваљујући нашој осетљивости.
Поткрепљење несувислих оспоравања најјачим могућим аргументима, којих њихови носиоци нису ни свесни, јер би их иначе употребили, потребно је истини и вредностима које заступамо и разорно је по нас. Јер, оно погађа осећајну и душевну залеђину наше личности, њене успаване страхове и затајене комплексе, у много чему ставља у дејство страх од смрти који невидљиво пулсира у нашој везаности за ствар или биће који бивају оспорени. У тој нехотичној погођености наше осетљивости очитује се – често неосвешћена у нама – снага глупака који нас оспоравају. Она је њихова ненамеравана и најдалекосежнија залога.
Када је у резонанци са обичајима средине и културе, као налозима контекста који одређује значење, она добија на трајању и јачини, на досегу, јер појединчева глупост постаје максима општег мишљења. У чему би била снага културе? Ако би дошло до неутралисања појединчевог настојања да зацари оспољеном глупошћу. То често изостаје, јер културе лакше постају неотпорне на агресију глупака, од владара до научника, него што одбијају да им признају вредност. У том општем својству проналази свој циљ покварењак: убијати туђом руком, водити туђу зависност, уценити слабошћу. Зар то није један од културно одобрених наума покварењака? Заклоњен културним обичајем, оснажен слабошћу која је крхки основ културног начела, покварењак промишљено и смотрено избегава да осети пламен нашег гнева.
Али, његов наум се може окренути у супротном правцу. Јер, разарање наше личности, као вољна или невољна самодеструкција, као рушење опкопа и утврда које смо у себи подигли, неопходно је истини нашег тврђења, уверења или осећања. Јер, на најтежем испиту потврђена, проверена у ватри личног саморазарања, изложена разлозима којих њени оспораватељи нису ни свесни, та истина остаје неприкосновена: и у својој аутономној вредности, за друге, чије време чека, и у свом значају за нас, чије време испуњава. Само се кроз ватру осетљивости до тога треба пробити: лична рањеност је неопходна и за најмање простирање истине, са вазда важећим подсећањем да можда неће бити довољна.
