Милош Ковачевић
ОСОБЕНОСТ ЈЕЗИКА РАДОВАНА БЕЛОГ МАРКОВИЋА
Милош Ковачевић (фото: Искра)
Милош Ковачевић, руководилац Одјељења за српски језик Андрићевог института у Андрићграду
Ријеч „особеност“ значи посебност или изузетност, односно јединственост, у скупу од четрдесет блискозначница што их за ту ријеч даје рјечник синoнима (Ћосић 2008: 429), а између којих су јој по значењу најближе: различитост, чудноватост, нарочитост, изванредност, атипичност, нетипичност, необичност, неуобичајеност, индивидуалност, посебност, уникатност, својеврсност, ексцентричност, својственсот, јединственост, специфичност, оригиналност, самосвојност, чудно(вато)ст, карактеристичност, изванредност, изузетност, оригиналност. И да се ту – на „оригиналности“ – задржимо.
Иако свака од наведених блискозначних лексема одражава суштинске карактеристике језика Белог Марковића, ипак је том језику најпримјеренија синтагматска веза двају наведених (особеност и оригиналност) квалификатива: особена оригиналност. А ту синтагму „особена оригиналност“ као да призивају досадашње, прије свега књижевне, квалификације језика прозе Белог Марковића. Тако М. Бећковић каже да је Бели Марковић „у вербалном делиријуму за какав пре њега није знала српска нарација изаткао тканицу какву нисмо имали. Подигао је из гроба српски језик и учинио га књижевним, а таквог језика и таквог народа и такве књижевности пре њега није било“. Тој констатацији сагласна је и она М. Недића да „богатство и иновативност његовог језика и стила и поетског значења немају премца у нашој прози новијег времена“, а чини се понајбоље је подржава мишљење М. Данојлића да је Бели Марковић писац „који је живео за језик и у језику“. Наведени ставови супсумирају и мишљења, само не тако лијепо изречена, бројних књижевника и књижевних критичари који су говорили о књижевном стваралаштву Белог Марковића. А о особеностима књижевног стваралаштва Белог Марковића, кад су у питању одзиви књижевних критичара и теоретичара, писано је заиста доста. Као о ријетко ком савременом српском писцу. О његовој прози објављено је (до 2013. године) близу 400 радова (Јовић 2013: 239–302), чак пет зборника научних радова: три је уредио Р. Микић (2009, 2011. и 2015), један Б. Несторовић и Д. Лакићевић (2016), и пети Д. Јовановић (2017). Осим тих пет зборника, о књижевноисторијским и књижевнотеоријским аспектима дјела Белог Марковића објављено је чак шест монографија, од којих поједине и у више издања: В. Вулетић (2005), С. Ђорђић (2006; друго издање 2012), М. Младенов (2011), Р. Микић 2013 (друго издање 2014, треће 2017), С. Илић (2018), Р. Микић (2020) и С. Илић (2021). Готово да нема ниједнога од близу пет стотина радова посвећених различитим аспектима књижевног стваралаштва Белог Марковића, а камоли кад су монографије у питању – да њихови аутори као једну од најбитнијих карактеристика прозе Белог Марковића нису истакли особеност његовог језика. Те констатације о језичким карактеристикама његовог дјела углавном, и кад су тачне, представљају по правилу уопштене експресионистичке оцјене. Оцјене које се у цјелини радова своде на неколике реченице, или највише један параграф текста. А кад су у питању књижевне монографије о Белом – по правилу никад више од једне странице текста. Те оцјене представљају занимљиве опсервације о језику Белог Марковића, опсервације инспиратине за темељнија језичка истраживања будући да иницирају конкретна језичка и језичко-стилска истраживања.
Зато што нису резултат научних методолошошких критеријума анализе језичког материјала, дате се оцјене о језику Белог Марковића могу прије свега оквалификовати као експресионистичке опсервације, које тек траже потврду примјеном строгог лингвистичког или лингвистичко-стилистичког метода уз нужна „опримјерења“ из дјела Белог Марковића. Понајбоље је од књижевних истраживача неке од суштинских језичких специфичности Белог Марковића, прије свега на основу романа Живчана јапија и Путникова циглана, издвојио и формулисао Р. Микић. Тако Микић запажа да је „Радован Бели Марковић у Живчаној јапији настојао да у језик којим се служи његов наратор врати и низове лексема из наше старије књижевности и да обнови стилске компоненте књижевности Доситејевог доба и да посебно искористи језик тзв. књажевских канцеларија, једнако као што је тежио да се служи и чисто поетском лексиком. То је, у врло високој мери, допринело сложености стилског слоја прозе Радована Белог Марковића, али је у њу унело и елементе по којима је она постала јединствена у српској књижевности краја XX века и чини се да је та стилска прециозност ове прозе, уз наглашену интертекстуалност, била једна врста срећног споја, будући да се низ цитата и реминисценција у казивање Марковићевих приповедача није могао уводити независно од језичког обрасца којим је иницијално био посредован. С друге пак стране, проза Радована Белог Марковића је тако постала најснажнији израз чежње за оним што је током времена нестајало из српског језика и српске књижевности. (Микић 2017:8).
А што се пак језика Путникове циглане тиче, Микић ће рећи да у том роману „приповедач жели да књижевну слику света учини врло необичном. Она необична већ и због тога што приповедачка перспектива није монолитна, што се у једно приповедно становиште укључују друга становишта. Радован Бели Марковић присуство тих других гласова у реченицама свог приповедања обележава зарезима испред и иза појединих речи и читавих реченица, показујући и тако да је добар део једне сложене реченице цитат из говора других људи, односно да је прича исприповедана не из једне већ из већег броја перспектива. Понекад се те друге перспективе осећају и на лексичком плану (пошто се у приповедачеву реченицу уграђује нека стилски маркирана компонента – језик администрације, неки говорни клише, архаизам, дијалекатска реч и сл.). И баш захваљујући томе, у прози Радована Белог Марковића постаје могуће нешто, барем на први поглед, необично – да различити приповедачки гласови буду сигнал како су у прозни текст укључени различити типови лексике, односно да је Бели Марковићева реченица вишеструки колаж, тј. мозаик (у њој, наиме, срећемо и другу тачку гледишта и њој примерену лексику и више типова интонације). Тако, у ствари, постаје могуће нешто по чему је проза Радована Белог Марковића јединствена у савременој српској књижевности – стално померање говорне перспективе, праћено и променама у сфери лексике, једнако као што се у једној истој реченици са обичног обавештења очас склизне у чисто лирску сферу“ (Микић 2020: 132–133).
Наведена Микићева запажања о језику двају романа остављају утисак да нису у питању запажања него сажетак широко проведених лингвистичких и лингвостилистичких истраживања, сажетак у којем су апстраховани најзначајнији резултати анализе, која не одражава стање само у тим двама романима Белог Марковића него у његовој прози у цјелини. А према тим резултатима, специфичност језика Р. Белог Марковића огледа се у трима језичко-стилским карактеристикама: а) у употреби различитих врста маркиране лексике (посебно у враћању „низова лексема из наше старије књижевности“), б) у употреби структурно и интонационо специфичне реченице (реченице која је „вишеструки колаж, тј. мозаик“), и в) у особеном стилу (заснованом прије свега на „обнови стилске компоненте књижевности Доситејевог доба“ и „језику тзв. књажевских канцеларија“).
И заиста то и јесу три основна критеријума на којима почива особена језичко-стилска оригиналност прозе Радована Белог Марковића. То потврђују – али се у опису тих карактеристика не исцрпљују – досадашња ријетка лингвистичка и лингвoстилистичка истраживања језика дјела Белог Марковића. Досад је, наиме, о језичким и језичко-стилским карактеристикама прозног стваралаштва Белог Марковића написано свега седам радова: М. Радовић Тешић (2009), А. Милановић (2009), М. Ковачевића (2015), И.Чутура (2015), М. Бабић (2015), С. Миловановић (2015) и В. Ђуркин (2021). Интересантно је да је свих седам радова из пера седам различитих аутора. Три рада бави се искључиво лексичким карактеристикама стваралаштва Белог Марковића (М. Радовић Тешић, М. Бабић и С. Миловановић), а тим радовима треба додати и анализу лексике у монографији С. Илић (2017). Искључиво синтаксичким карактеристикама реченице Б. Марковића бави се рад И. Чутуре, док се у три рада разматрају и лексичке и синтаксичке особине језика Белог Марковића (А. Милановић, М. Ковачевић и В. Ђуркин). У готово свим радовима комбинују се лингвистички и стилистички аспекти анализе, с тим да су у појединим радовима та два аспекта подједнако присутна, док у појединим доминира или лингвостилистички или чисто лингвистички аспект анализе.
Најтемељнији, најопширнији и најакрибичнији лингвистички рад о језику и стилу Р. Белог Марковића, на корпусу његових књига Живчана јапија, и Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, написала је В. Ђуркин. (2021). Таква оцјена, уз чињеницу да ауторка даје потпуни преглед досадашњих лингвистичких истраживања језика Белог Марковића, свој основ проналази и у закључку њенога рада, који овдје у цјелини преносимо: „Радован Бели Марковић“ закључне су ријечи В. Ђуркин, „није написао, а чини се, нити изговорио ни једну реченицу, а да га при том није водила мелодија српскога језика. Зачудност његовог језика огледа се на свим језичким нивоима, и у књижевним и у некњижевним текстовима. Његова је реченица готово по правилу вишеструкосложена, са великим бројем предикатских реченица у своме саставу (и по тридесетак), неријетко стилски маркирана како употребом архаичних или слабо фреквентних везника (почем, дочим, мањ ако, прем ако, некмоли, еда) тако и употребом сложених везника несвојствених књижевноумјетничком стилу (с тим што, уз напомену да, осим што, осим ако, осим да, осем што, осем ако, мањ ако, тим пре што, будући да, упркос томе што, за случај да, уз претпоставку да, уместо да, после чега, поводом чега и сл.). Међу језичко-стилским поступцима којима писац најчешће остварује структурно-семантичко онеобичајење своје реченице доминирају: неологизација реченице, стилистички маркиран ред ријечи (архаичан распоред енклитика, положај глаголске енклитике, поступак пермутације конгруентног и неконгруентног атрибута, финална позиција глагола), сегментирање различитих типова синтаксичких јединица, индивидуализација, неологизација лексике, вишеструка и вишеаспекатска раслојеност лексике. Будући наклоњен старијим језичким матрицама, Марковић је у својим дјелима ‘уцијелио’, интегрисао, ‘уједнодушио’ српски језик“ (Ђуркин 2021: 28). У раду В. Ђуркин јасно се види да Бели Марковић не само да неутралише, „мири“ синхронијске и дијахронијске особине српскога језика, него и да прави функционалностилску „неутрализацији“ интерферирајући у свом језичком изразу, из умјетничких разлога, готово инкомпатибилне особине књижевног и некњижевних функционалних стилова.
Зато је тешко не сложити се с мишљењем Р. Микића да је Радован Бели Марковић, бар кад је у питању језик, такав иноватор да „у српској књижевности није било писца који је толико настојао да у свој приповедачки поступак уводи новине. Тe новине никако не могу бити апсолутне, њих, другим речима, у специфичном облику срећемо и раније.“ (Микић 2020: 35). И заиста, кад се посматрају одвојено, тј. појединачно, од досада регистрованих и описаних језичко-стилских особина Р. Белог Марковића мало је оних које се не сусрећу и код других писаца. Тако лексичка неологизација засигурно није особина само прозе Белог Марковића, она је одлика немалог броја писаца, код неких као нпр. код Кодера она је кудикамо израженија (в. Милановић 2011:351–361). Ни интерференција књижевне и свих врста некњижевне, посебно архаичне лексике не сусреће се само код Белог Марковића. У литератури је већ уочено да је Видосав Стевановић „у Нишчима свог Константина Горчу претворио у летописца ‘рода Младеновића’, који у језик своје приче укључује целокупну меморију српске књижевности и писмености“ (Микић 2017: 50), па су Нишчи „комбинација језика књижевне норме, дијалекатског идиома, говора урбаних средина и језика старијих епоха“ (Јовић 1985: 81). Што се пак сегментације реченице као карактеристичне особине језика Белог Марковића тиче, тај поступак је „ритмо-мелодијски“ врло сродан „осамостаљењима“ у прози Растка Петровића (в. Миновић 1970), док је неупоредиво разнообразнији у прози М. Црњанског (в. Петковић 1996). Ни у типовима стилистичке маркираности реда ријечи Бели Марковић засигурно није „уникатан“, па тако нпр. сродне, ако не и готово све, типове онеобичајења реда ријечи проналазимо и у поезији Милосава Тешића (в. Ковачевић 2020). Тако (пре)остаје да је од свих језичко-стилских особина која литература приписује Белом Марковићу једна једина само и искључиво његова, а то је творба – реченичних неологизама. Међутим, они сами ни својом фреквентношћу ни својом језичко-стилским статусом нису нити могу бити „крунски критеријум“ особене оригиналности језика и стила Белог Марковића.
Особеност језика и стила Белог Марковића није, међутим, у томе да се одређене језичко-стилске особине сусрећу искључиво у његовој прози. Него – како те особине конституишу језик његове прозе. У његовој се прози сусрећу све те особине. Све те особине „сапостоје“, коегзистирају у језику Белог Марковића, и тек њихова саприсутност и начин(и) кобинаторности чини особену оригиналоност језика Белог Марковића. То, уосталом, потврђује и сам Бели Марковић у објашњењу карактеристика властитог језика. „Језик мог приповедања“ – вели Бели Марковић – „главнином је вуковски, али није само вуковски. Захватао сам и са предвуковских источника (Доситејевим језиком су такође пресењене моје приче), чак и из оних затона и отока у којима сахне море сељачког и краљевског језика српског, руковедао сам и по задивљалим цветницима ‘поетичне неписмености’ народа мог, ‘дајући уво’ и врвежу вашарске гомиле – према матерњој мелодији удиљ се осентавајући, па и према заумним световима одакле допире ‘урокљива’ кајда гатки и бајалица, из нагорке и пометене душе очајне сиротиње“ (Матовић 2022: 18).
Као такав, јасно је да се језик прозе Белог Марковића не може подвести под нормативни српски књижевни или стандардни језик. У њему компоненте стандардног језика играју значајну улогу, али оне нису толико доминантне да бисмо језик Белог Марковића могли прогласити чак ни белетризираном варијантом стандардног или књижевног језика, варијантом која би одражавала суштинске карактеристике језика књижевности као књижевноумјетничког стила. Сфера употребе језика Белог Марковића ограничена је само на књижевност. И по много чему се не може сматрати обрасцем књижевноумјетничког стила као типичне употребе књижевног (стандардног) језика у књижевности. Зато језик Белог Марковића јесте језик књижевности, али не и књижевни (стандардни) језик.
Такво одређење језика Белог Марковића захтијева објашњење дистинкције између књижевног или стандардног језика и језика књижевности.
Књижевни или стандардни језик јесте нормиран, полифункционалн и еластично стабилaн тип језика који у свим сферама језичког општења користи једна друштвена заједница. Језик књижевности не мора са књижевним језиком дијелити ниједну од датих особина, а никад не дијели полифункционалност јер се он употребљава само у поетским и прозним умјетничким дјелима, па је сљедствено томе – нужно монофункционалан. Досадашња истраживања која смо вршили о међуодносу књижевног језика и језика књижевности српске романескне прозе (в. Ковачевић 2016, 2019, 2021) показала су да се могу издвојити три типа језика књижевности: 1) књижевни језик као језик књижевности, 2) хибридни језик књижевности, 3) некњижевни/нестандрдни језик као језик књижевности.
У развојном путу српског прозног језика књижевности највише је писаца слиједило први модел, тј. модел књижевног језика као језика књижевности, вршећи различите стилско-нараторске модификације тог модела примјеном стилских поступака својствених само језику књижевности (нпр. укидање идиоматске диференцијације ауторског и туђег говора; свођење типова говора само на говор ликова, поступак пререгистрације и сл.). Ово је најраспрострањенији тип прозног језика књижевности, тип чији је најрепрезентативнији представник Иво Андрић, а тим типом језика књижевности писали су и Бранко Ћопић, Меша Селимовић, Алаксандар Тишма, Миодраг Булатовић, Милорад Павић, Горан Петровић, Радослав Братић, Данило Киш, Добрица Ћосић, Бранимир Шћепановић, Александар Гаталица и многи многи други српски прозни писци.
Напуштање књижевног језика као језика књижевности први доноси Милош Црњански Сеобама као својим другим романом (из 1929. године). Овим Црњансковим романом заправо се експлицитно инаугурише језик књижевности у неким особинама битно различит од књижевног језика. Језик Сеоба Милоша не разграђује и изневјерава цијелу норма српског књижевног језика, него само један њен битан сегмент: логичку интерпункцију. Црњански инаугурише хибридни као други тип језика књижевности. Хибридни језик књижевности заснова се на интерференцији књижевног језика и некњижевних идиома (не само идиолекта као код Црњанског, него и дијалеката, и жаргона, и градског супстандарда, и предстандардних идиома) и у ауторском и у туђем говору, што је одлика немалог броја романа, од којих као репрезентативне наводимо: Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића, Белешке једне Ана Мома Капора, Нишчи Видосава Стевановића, Доротеј Добрила Ненадића, Сила: Пут у завичај Бранка Брђанина Бајовића, Семољ људи Мира Вуксановића, и др. Хибридни језик књижевног дјела је језик који је на пола пута до чистог – с књижевним језиком потпуно неподударног – језика књижевности. Тај језик нити је потпуно књижевни језик нити је „аутономни“ језик књижевности (тј. језик у потпуности одвојен од књижевног језика).
Потпуни разлаз књижевног језика и језика књижевности долази са романом Петријин венац Драгослава Михаиловића. У Петријином венцу Д. Михаиловић је косовско-ресавски дијалекат упослио у књижевноумјетничке сврхе, показујући да и дијалекат, а не само књижевни језик, може бити језик књижевног дјела, односно језик књижевности. И то не хибридан језик књижевности, него потпуни, аутономни језик књижевности. То је језик књижевности који је инкомпатибилан књижевном (стандардном) језику. Петријин венац прво је књижевно дјело у српској књижевности у коме је језик у потпуности нестандардан, ненормативан – дијалекатски. Зато појава Петријиног венца представља историјску прекретницу у међуодносу књижевног језика и језика књижевности. С Петријиним венцом први пут у српској књижевности долази до потпуног одвајања (разлаза) језика књижевности од књижевног језика. Али, није Петријин венац једини роман у српској књижевности написан дијалектом. Иван Ивановић је 1982. године објавио роман Аризани, који је у цјелини написан призренско-тимочким дијалектом. Ни (ново)штокавски дијалекат са нестандардним као доминантним особинама није остао без свог романа – то је роман Кукавичја пилад (1916) Лабуда Драгића. Осим на дијалекту, или боље рећи различитим српским дијалектима, вриједна књижевна дјела написана су и жаргонским језиком. Међу њима је, без сумње, најзначајнији роман Владимира Кецмановића Осама (2015), који је овјенчан и „Великом Андрићевом наградом“. И што је за нашу тему најбитније – роман је у цјелини написан сарајевским жаргоном, дакле: припада аутономном језику књижевности потпуно неподударним са књижевним језиком.
А где је ту мјесто језику књижевних дјела Радована Белог Марковића? Којем, и да ли икојем, од наведених типова језика књижевности припада језик Белог Марковића? Језик прозе Белог Марковића не дијели темељне карактеристике ниједног од трију наведених типова језика српске књижевности. Његов језик има и елемената књижевног (стандардног) језика, али није књижевни, и елемената хибридног језика, али није хибридни, и елемената дијалекатског и/или жаргонског језика, али није ни дијалекатски ни жаргонски. Јер то нису суштинске особине на основу којих се може одредити статус језика књижевности Белог Марковића. Језик књижевности Белог Марковића с књижевним језиком није подударан ни на једном нивоу лингвистичке анализе. Најподударнији је, што значи да није и идентичан, с књижевним језиком на фонолошком и морфолошком нивоу, гдје га од књижевног језика одвајају фонолошке и морфолошке форме многих архаизама. Најудаљенији је на творбеном, лексиколошком, синтаксичком и стилистичком нивоу. Кад се узму у обзир све језичке и стилске специфичности језика књижевности Белог Марковића, готово сам од себе се намеће закључак да језик Р. Белог Марковића уникатан, дакле неподводљив ни под један од три наведена типа језика књижевности. Језик књижевности Белог Марковића представља ЧЕТВРТИ тип језика српске прозне књижевности. То је језик особене оригиналности какав мимо њега самога нигдје и ни код кога не постоји.
Све типове језика књижевности српске потврђује већи број прозних српских аутора и њихових дјела, само је Радован Бели Марковић и инаугуратор и једини представник посебног типа језика књижевности, који се с правом може назвати беломарковићев тип језика књижевности. Ријетке су књижевности, ако их уопште има, у којима се један тип језика књижевности везује искључиво за једног аутора и његово књижевно дјело. Ако је, а јесте, језик књижевног дјела специфичност идиолекта једнога писца – онда је Бели Марковић уникатан управо по томе што је његов књижевни идиолект прерастао статус идиолекта и добио врсни статус посебног типа језика књижевности по свим критеријумима равноправног са трима осталим типовима српског језика књижевности: са књижевним језиком као језиком књижевности, са хибридним стандардно-нестандардним језиком књижевности, и са некњижевним (дијалектаксим или социолекатским) као чистим језиком књижевности. У односу на та три типа језика књижевности, а самим тим и у односу на сам књижевни или стандaрдни jeзик, језик књижевности Белог Марковића заиста је језик sui generis.
Л И Т Е Р А Т У Р А
Бабић 2015: Миланка Бабић, „Језичко-стилске карактеристике приповијетке ‘Машински елементи’ Радована Белог Марковића“, у: Интерпретације у Ћелијама: проза Радована Белог Марковића, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека Лајковац, 181–194.
Вулетић 2005: Витомир Вулетић, Радован Бели Марковић: стилске и језичке игре, Ваљево: Издавачко предузеће Колубара.
Ђорђић 2006: Стојан Ђорђић, Песничко приповедање: књижевнокритички портрет Радована Белог Марковића, Београд: С. Ђорђић. (друго проширено издање: Лајковац: Градска библиотека, 2012).
Ђуркин 2021: Веселина Ђуркин, „О језику и стилу Радована Белог Марковића“, Језичко-стилски огледи из србистике, Андрићград: Андрићев институт, 13-47.
Илић 2018: Слађана Илић, Државна животиња: Политика и људи у причама Радована Белог Марковића, Лајковац: Градска библиотека.
Илић 2021: Слађана Илић, Анђели и страшила: Типови фантастике у прози Радована Белог Марковића, Нови Сад: Научно удружење за развој српских студија.
Јовановић уред. 2017: Приповедни вез Радована Белог Марковића, зборник радова, уредник Драгана Д. Јовановић, Нови Сад: Матица Српска.
Јовић 2013: Бранка Јовић, „Библиографија Радована Белог Марковића“, у: Радован Бели Марковић, Паликућа и Тераза милости пуна, Лајковац: Градска библиотека, Сабрана дела, књ. 1, 239–302.
Јовић 1975: Dušan Jović, „O jeziku i stilu književnoga dela Vidosava Stevanovića“, Lingvostilističke analize, Beograd. Biblioteka Društva za srpskohrvatski jezik i književnost SRS, 116–179.
Јовић 1985: Dušan Jović, „Jezički slojevi modernog srpskog romana“, Jezički sistem i poetska gramatika, Beograd: BIGZ, Priština: Jedinstvo, 79–104.
Ковачевић 2015: Милош Ковачевић, „Стилематичност реченице Радована Белог Марковића у збирци Живчана јапија„, у: Интерпретације у Ћелијама: проза Радована Белог Марковића, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека Лајковац, 73–137.
Ковачевић 2016: Милош Ковачевић, „Књижевни језик и језик књижевности“, у: X међународни научни скуп Српски језик, књижевност, уметности, књ. 1: Језик, књижевност, уметности, уредник Милош Ковачевић, Крагујевац: ФИЛУМ, 15–32.
Ковачевић 2019: Милош Ковачевић, „Разлаз српског књижевног језика и језика књижевности“, у: Значај српског језика за очување српског културног идентитета II: Српска књижевност као основа српског језика, уредник Милош Ковачевић, Андрићград, 11–29.
Ковачевић 2020: Милош Ковачевић, „Стилистика атрибута у поезији Милосава Тешића“, Поезија у стилистичком кључу, Андрићград: Андрићев институт, 35-82.
Ковачевић 2021: Милош Ковачевић, „Романи Драгослава Михаиловића између књижевног и језика књижевности“, у: Књижевно стваралаштво Драгослава Михаиловића, уредник Милош Ковачевић, Андрићград: Андрићев институт, 153–180.
Ковачевић 2021а: Милош Ковачевић, Српски стилистичари, Београд: Српска књижевна задруга.
Матовић 2022: Драгана Матовић, „Оловком писао из ината (Милош Јевтић о књизи Отворена поља Радована Белог Марковића)“, Вечерње новости, 1. 3. 2022, 18.
Микић уред. 2009: Проза Радована Белог Марковића, зборник радова, уредник Радивоје Микић, Ваљево: Матична библиотека „Љубомир П. Ненадовић“.
Микић уред. 2011: Господар гиштова: проза Радована Белог Мраковића, зборник радова, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека.
Микић уред. 2015: Интерпретације у Ћелијама: проза Радована Белог Марковића, зборник радова, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека Лајковац.
Микић 2017: Радивоје Микић, Прича и мит о свету: Огледи о прози Радована Белог Марковића, треће, допуњено издање, Београд: Албатрос Плус. (Прво издање 2013, друго 2014).
Микић 2020: Радивоје Микић, Роман против романа, Београд: Албатрос Плус.
Милановић 2009: Александар Милановић, „Над језичким лавиринтима Радована Белог Марковића“, у: Проза Радована Белог Марковића, уредник Радивоје Микић, Ваљево: Матична библиотека „Љубомир П. Ненадовић“, 43–56.
Милановић 2011: Александар Милановић, „Дериватолошке карактеристике индивидуалних неологизама у Словару Ђорђа Марковића Кодера“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 40/1, Београд: МСЦ, 351–361.
Миловановић 2015: Соња Миловановић, „Индивидуална лексика у причама Радована Белог Марковића“, у: Интерпретације у Ћелијама: проза Радована Белог Марковића, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека Лајковац, 155–179.
Миновић 1970: Milivoje Minović, Rečenica u proznim djelima Rastka Petrovića. Pitanja dinamičnosti stila naše savremene umjetničke proze. Sintaksičko-stilistička studija, Sarajevo: ANUBiH, Odjeljenje društvenih nauka, knjiga 25.
Младенов 2011: Марин Младенов, Белина Белога: стилистичко-трополошки огледи о прози Р. Б. Марковића, Београда: Албатрос Плус; Лајковац: Градска библиотека Лајковац.
Несторовић, Лакићевић уред. 2016: Анатомија романа Путникова циглана Радована Белог Марковића, зборник радова, уредници Биљана Несторовић и Драган Лакићевић, Лајковац: Градска библиотека, Београд: Српска књижевна задруга.
Петковић 1996: Новица Петковић, Лирске епифаније Милоша Црњанског, Београд: СКЗ.
Радовић Тешић 2009: Милица Радовић Тешић, „О лексици у роману Лајковачка пруга Р. Б. Марковића“, С речима и речником, Београд: Учитељски факултет, 175–184.
Ћосић 2008: Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима, Београд: Корнет.
Чутура 2015: Илијана Чутура, „Стилски аспекти обликовања реченице у ‘Колубарској трилогији'“, у: Интерпретације у Ћелијама: проза Радована Белог Марковића, уредник Радивоје Микић, Лајковац: Градска библиотека Лајковац, 139–154.
