Милан Ружић

ОСЕТЉИВЕ ТЕМЕ И МУК О ЊИМА

10.06.2022.

Због чега полако настају поделе (као да их нисмо имали довољно) на оне који СПЦ бране и оне који је нападају, на оне који „имају право да говоре о овој теми, јер су редовни на литургијама“, и оне који „не улазе у цркву“?

Ових дана се рвем с мишљу да ли да коментаришем одлуку која се тиче СПЦ и МПЦ. Испрва сам очекивао мук којим би се казнила једногласност Сабора, међутим, СПЦ су почели одједном да бране „интелектуалци патриотског опредељења“, и то највише они који до већине својих јавних предавања или представљања својих књига долазе тако што их ангажује управо СПЦ, што је донекле и очекивано. Онда сам схватио да је тема превише осетљива, јер је СПЦ једино у шта смо се као народ још надали, и једино што никада нећу отворено јавно напасти, па сам решио да пишем о нечему другом.

Наиме, милиони украјинских избеглица су, након почетка руске војне интервенције у њиховој земљи, похрлили ка Западу и он их је дочекао бесплатним картама за јавни превоз, бесплатним смештајем, бесплатном храном и многим другим повластицама.

Међутим, ових дана се јавља проблем за који смо ми, на којима је Запад тестирао своје велике лажи пресвучене у мале истине, претпостављали да се мора појавити. Европске земље које су срдачно дочекале избеглице из Украјине, наравно, само како би могле да побољшају медијску слику о себи као великим нацијама и утврђењима демократије, сада кажу да те повластице Украјинцима истичу.
Од наредног месеца немачка железничка компанија „Дојче бан“ укида чувене „helpukraine tickets“ – бесплатне карте које је у марту увела за све путнике с украјинским пасошем. Истини за вољу, нове избеглице ће и даље моћи да долазе бесплатно, али за оне који су већ пристигли од јуна ова помоћ неће важити. Наравно, Немачка није једина укинула те бесплатне карте Украјинцима. На овај потез, уз мање разлике, одлучиле су се Бугарска, Чешка, Пољска и Швајцарска.

У шпанским хотелима на ексклузивним туристичким дестинацијама настањено је преко 12.000 украјинских избеглица као део програма помоћи Шпаније „жртвама руске агресије“. Међутим, како долази туристичка сезона, а букинг је немилосрдна ствар, преча од хуманитарне помоћи, свих 12.000 Украјинаца морају бити исељени из тих хотела, јер долазе туристи који ће те собе плаћати. Ситуација није другачија ни у Бугарској, где ће из атрактивних хотела због надолазеће сезоне морати да се исели око 38.000 украјинских избеглица. Кад смо већ код Бугарске, они прилично смањују и новчану помоћ коју су гарантовали украјинским избеглицама, па су ту своту, оличење надалеко чувене бугарске предусретљивости, смањили са 22 $ на само 8 $ већ од следећег месеца. Чешка такође укида социјалну помоћ коју је додељивала и чешка влада апелује на Украјинце да нађу посао јер повластица више неће бити.

Ове повластице су довеле и до повећања криминалних активности у државама које су примиле украјинске избеглице, јер су сви аутомобили с регистарским таблицама из Украјине ослобођени плаћања путарина и паркинга, па сада држављани земаља у које долазе Украјинци краду њихове таблице како не би плаћали наведене ствари.

Замислимо само колико ће стопа криминала порасти када цела Европа, а тај дан није далеко, јер туристичка сезона долази, укине све повластице украјинским избеглицама, па када поједини Украјинци крену да се „сналазе“ и долазе у конфликт са становништвом државе која их је примила, или с криминалцима на чијим територијама ће покушати да „раде“. То слути на рођење новог шовинизма.

Е сад, како су украјинске избеглице имале поверења у Европу као колевку културе, тако смо и ми Срби имали поверење у СПЦ као једини скут под којим се можемо сакрити када историја од нас начини избеглице. И шта сад? Народ губи поверење у СПЦ, у сваког владику појединачно, у осмовековно огњиште српског народа, па полако настају поделе (као да их нисмо имали довољно) на оне који СПЦ бране и оне који је нападају, на оне који „имају право да говоре о овој теми, јер су редовни на литургијама“ и оне који „не улазе у цркву“, на оне који посте и причешћују се и оне који не посте и не причешћују се, а добрим православцима и доскорашњим бранитељима СПЦ остаје само да седну негде на неки камен и да с Богом плачу због нових подела. Не кажем да сам то ја, али не кажем ни да нисам. Овај неудобни камен жуља и очи магле од суза, па не знам ни шта пишем.