О. Дарко Р. Ђого
Опљуван је већ свако ко вриједи у овом народу
О. Дарко Р. Ђого (Фото: ИН4С)
Чак и осредњи познаваоци друштвених прилика у Русији сјећају се знаменитог сукоба двојице људи који у Москви значе баш много: директора Сбербанке Германа Грефа и најовјенчанијег режисера и глумца једне огромне кинематографије – Никите Сергејевича Михалкова. Спор је започео у јуну 2020 – дакле у врло осјетљиво вријеме, када је СВо већ увелико почела и земља се суочавала са престројавањем из какве-такве мирнодопске на ратну економију али и друштвену климу. Окидач је представљала једна врло оштра опаска Михалкова у његовом ауторском програму „Бесогон“ о тада врло популаризованом програму „Образовање 2030“ који је предвиђао јасан нагласак на тзв „дигиталном образовању“ које би, практично, с временом сасвим замијенило нормални начин извођења наставе. На једном од панела на неком од оних пословних форума Греф је дословно рекао: „Ви заиста говорите страшну ствар. Ви говорите да би власт требало дати у руке – становништву! А знате, хиљаду година је то кључни проблем друштвених дискусија и много мудрих глава је ломило главу тиме. Но ако хиљаде људи буду развијале своје „ја“, онда ће управљање њима тј манипулисати њима бити изузетно тешко. Људи неће да се њима манипулише, ако знају (да су манипулисани). Кабала, која је три хиљаде година давала људима животна знања, она је била тајно учење зато што су они знали шта значи када скинеш повез са милиона људи и учинити их самодовољним. Како онда да управљате њима?Било које масовно управљање људима подразумијева елемент манипулације. Како живјети, како управљати таквим друштвом у коме сви имају једнак приступ информацијама?…чини ми се да ви сасвим не разумијете шта причате.“ Греф је рекао управо то.. И након што га је Никита Сергејевич критиковао због тога – први руски банкар бранио се говорећи да је то била само реторичка провокација; не његово право мишљење већ само начин да пробуди публику у сали.
Но ствар се није окончала ту. Након Михалковљеве критике – из руске патриотске али и православне теохуманистичке позиције, па и из перспективе свега што доживљавамо као здраво и нормално – кренула је кампања блаћења Никите Михалкова. Мултимилијардер се побринуо да за то задужени медији покушају да дискредитују заиста не сиромашног Михалкова на трагу социјалне нетрпељивости – као богаташа и профитера, јер, јел де, режисери треба да буду одрпани извођачи послова које унајмиш и платиш бацајући им три златника из своје кесе.
Русија не би била Русија и њена култура – најсјајнија култура на Земљи када би се ствар у конфликту Грефа и Михалкова завршила на кампањи блаћења човјека који је у много чему савијест конзервативне, родољубиве и руске Русије. Дне 21.10.2020. предсједник РФ, В. В. Путин одликовао је Н. С. Михалкова највишом наградом коју један умјетник може да добије – наградом „Хероја рада Руске Федерације“. Тиме је послао јасан сигнал Грефу и грефовима. Критика коју је упутио Михалков саставни је дио друштвеног дијалога у руском друштву. У ситуацији буктећег рата илузорно би било очекивати оштар рез са руским финансијским сектором у коме Греф игра једну од најважнијих улога. Он јесте глас једне швабовске платформе у Русији, „прве куле“, како би је понекад колоквијално назвали, али засад је без те куле немогуће. Но и отпор дигитализацији, швабовштини и дистопији диригованог друштва који је јасно саопштио Михалков у најмању руку има подједнако право да се чује, а награђивање онога који почесто имплицитно критикује друштвене процесе у Русији значи. та критика је добродошла. Но то је данашња Русија. Далеко од сна о повратку православног цара, али миљама испред ситничарске осјетљивости „наших“ политичара као самоумишљених господара живота и смрти. И није почаст за Михалкова ствар његове финансијске моћи – Михалков је симболичка фигура која представља јасан континуитет вјерности Русији и умјетности самој. Награђивањем њега саопштава се једна огромна истина Русије и човјечанства: без умјетности, без њеног става, понекад горког, друштво престаје да повезује људе јер људи губе смисао живота.
Ако се сада вратимо у српске прилике, довољно је да се присјетимо како је прошао наш Михалков, Емир, након окршаја са швабовштином на српским земљама. Додуше, након његовог сукоба са експериментаторима са људским душама и платформама које се труде да анимализују човјека код нас њега јесте наградила Руска Православна Црква, али су га српске „државе“ тј власти углавном прећутно или јавно медијски тукле, придружујући се сопственим колегама из швабовских редова. Чак су и детаљи медијске кампање идентични: милијардери обогаћени на дословној продају људских душа потежу аргумент ситуираности једног умјетника.Ту се сличност, на жалост, завршава јер инерција постмодерног расапа сваког смисла код нас ради против Кустурице. Како „српски“ политичари не разазнају различте регистре стварности, а нарочито не поимају да је потрага за смислом виши регистар ставрности од онога којим се они баве – они нису у стању да прочитају ништа осим употребне вриједности људи и феномена око себе. Зато им је врхунски умјетник (или спортиста) „добар“ када се са њима рукује али „зао“, „потрошен“, или бар „глуп“, „ударач лоптица“ у тренутку када се чује било какав критички тон. Ето, у ратној и „ауторитарној“ Русији – друштвена критика је не само могућа већ и награђена, у „декомратској“ Србији и Српској – имамо политичке пахуљице које на критику одговарају мржњом. Српска култура у својим дометма није мала култура. Али српске власти не носе основну идеју српске културе – и сваке велике културе – идеју слободне критике друштвене декаденције. И не треба бити пророк да сагледаш да човјек и људи који не виде своје мане и не желе да им се на њих укаже не могу владати ни собом ни другима. Живот је просто такав.
А што се тиче плиме таблоидних напада на Емира – они су само повод за овај запис. На страницама таблоида су опљувани већ и Митрополит Амфилохије и готово свако ко вриједи у овом народу. Уосталом, немам навику чак ни погледом да их прегледам на трафици, још од оног тренутка када је неко од тих латиничних сметљишта понудио својим читаоцима православне иконице на јефтином папиру залијепљене на обнажене груди неке од дама из реда оних који данас држе моралне лекције по српским земљама.
