Мирослав Лазански

Операција „Ђекна“

11.06.2017.

Хоће ли неке бивше југословенске републике у тежњи да се што брже интегришу у евроатлантске структуре и додворе иностраним спонзорима постати пуки инструмент антируске хистерије која данас влада, пре свега, у САД?

Наиме, Стејт департмент је опет оптужио Русију за покушај фантомског државног удара у Црној Гори, који су црногорске службе откриле и спречиле баш на сам дан избора. О чему појма нису имали ни председник државе, ни министар одбране, ни министар унутрашњих послова. Будући да је руски покушај државног удара био толико тајни подухват, горе наведени ништа о томе нису знали па је у исти час ухапшено неких десетак људи из Србије, једна госпођа од 62 године, неки клинци, пословође, шумари, складиштари, поштари и један српски полицијски генерал у пензији, иначе тешко болестан. Главни сведок покушаја државног удара требало би да буде извесни Синђелић, који када га видите на фотки очито заслужује продужени боравак у установи за особе са посебним душевним потребама. Осим тога, лик је у Хрватској осуђен на затвор због ратног злочина. Оружје с којим је требало да се изведе државни удар завереници су, наводно, ударнички спалили. Имали су времена и за ту операцију.

Када сам недуго после осамостаљења Црне Горе запитао тадашњег начелника генералштаба у Подгорици, адмирала Самарџића, колико су као ратна морнарица заједничке нам државе оборили НАТО авиона 1999. године, као из топа ми је рекао: „Два“. „Има ли остатака, доказа за то”, инсистирао сам. „Па, један је пао у Јадранско море“. „Добро, а други?” „ Други је пао у Скадарско језеро“.

Дакле, с олакшањем сам дочекао то најновије саопштење Стејт департмента о руском покушају државног удара у Црној Гори. Наиме, све до сада сам мислио да је то била обична фарса, јер су завереници целу акцију конспиративно назвали Операција „Ђекна“.

Заправо, од најмање три објашњења за „Ђекну“ можете да одаберете оно које вам се највише допада. Опцију један представља тврдња локалних политичких аналитичара у Подгорици да није реч о руским тајним службама и покушају државног удара, већ је то била претходница Ал Каиде, односно ИД-а, који су недавно на планини Румији развили и своју заставу, а сада и преко медија прете васколиком православном становништву миле нам некадашње Југославије. Опција два јесте да је у брдима Црне Горе дошло до оружаног сукоба два племена око сече шуме, а подваријанта те опције јесте да је у питању, заправо, био сукоб два клана из различитих градова око поделе муком зарађене лове. И опција три јесте да се радило о обичној сеоској свадби где су наша браћа Црногорци, онако у весељу, мало запуцали из ливора и пушака. Што је било доста опасно, јер тада Црна Гора још није била чланица НАТО-а, па су аутоматски могли да долете амерички авиони са носача Шесте флоте и да избомбардују младожењу и младу. Посебно младу. Пошто то редовно раде у Авганистану као допринос сеоским венчањима. У ствари, сада ми је потпуно јасно зашто је Црна Гора ушла у НАТО. Да би сватови могли несметано да прангијају.

Наравно, злобници кажу да је за политичке елите бивших социјалистичких држава улазак у НАТО гарант очувања њихове власти. Покојни Миљенко Смоје би на то рекао: „Лажу курбини синови“. Улазак у НАТО као циљ има добијање помоћи у модернизацији оружаних снага и олакшавање приступа материјалној подршци Запада за превазилажење економских тешкоћа. Можда, али када би лидери НАТО-а били алтруисти, а не сурови прагматичари. Јер, експанзија НАТО-а има за циљ учвршћивање доминације Алијансе, тачније САД, у Европи, као и снажан додатни механизам за утицање на унутрашњу и спољну политику нових чланица.

Далеке 1997. године тадашњи министар спољних послова Словеније Зоран Талер рекао је да ако Словенија буде примљена у НАТО, то ће бити општеевропски процес, па би сви требало да се тако и односе према њему. Ако, пак, Словенија не буде примљена у НАТО, онда ширење Алијансе има чисто антируски карактер. Некако у исто време, приликом посете Вашингтону, тадашњи лидер опозиције у Србији, господин Вук Драшковић је изјавио „да не види разлоге за пријем земаља бивших чланица Варшавског уговора у НАТО“. По мишљењу господина Драшковића, „бившим социјалистичким државама неопходна је политичка и економска помоћ и те земље би могле да се интегришу у ЕУ, али не и у војну алијансу, јер није јасно против кога ће бити уперено проширење НАТО-а“.

„Глас Русије“ је 14. априла 1997. топло поздравио размишљање господина Драшковића, аутор прилога Јуриј Островидов констатовао је како су ставови Драшковића „често спорни и контрадикторни, али у овом случају је погодио у главу“.

Стејт департмент је оптужио Русију и за покушај спречавања уласка Македоније у НАТО. А руски амбасадор се у јавности у Скопљу појављује само на изложбама фресака. Његов амерички колега активно саставља владу. Сада јављају да ће Македонија бити примљена у НАТО, не под својим уставним именом, већ као „Бивша југословенска република Македонија“. Киро Глигоров је на путу према УН изгубио уставно име. Шта ли ће на путу ка НАТО-у да изгубе његови наследници?