Милан Ружић

Оно што нема сваки други политичар у Србији

22.05.2025.

Милан Ружић

Ако су већ здравство и образовање у Србији претрпели највећу штету приликом преласка са власти на власт, са јахача на јахаче, време је можда, уколико је судити и по изјавама министара и осталих политичара, нешто од тога угасити. Здравство не можемо, јер онда не би имао ко да нам узима половину плате глумећи лекара тако што ће вас за кијавицу послати на магнетну резонанцу у своју приватну клинику где ћете за тричавих 600 евра обавити све тестове. Не кажем да су криви лекари, већ „систем” који не постоји и чије је непостојање дозволило данашњу ситуацију.

Међутим, оставимо здравство по страни, јер још увек заиста имамо сјајних лекара који, нажалост, гледају где да отпутују. Задржимо се на ономе што је некада, као и здравство, било бесплатно и у најмању руку сјајно, а то је образовање.

То је оно што нема сваки други политичар у Србији.

Некадашње образовање у свим формама и називима кроз које је прошла Србија било је једно од најбољих у Европи. Оно што се данас дешава на том пољу је сулудо, непотребно и апсолутно неприлагођено. Неки од примера неприлагођености, а преко њих ћу претрчати, јер желим да се фокусирамо на нешто јако важно, јесте рецимо учење теорије о алгоритмима у првом разреду основне школе у ком смо некада имали шест предмета, а данас чак десет. Па рецимо „Горски вијенац” (истина одломак, али опет неприлагођен) у шестом разреду основне школе. И још много сличних прекорачења потенцијала и методике.

Оно на чему желим да се задржим је једна од највећих срамота и бесмислица у нашем образовном систему, а не говорим о отвореном лобирању и томе да кад наставници и професори наметну ђацима уџбенике издавачких кућа, они од истих тих кућа добијају новчану награду, већ говорим о пријемном испиту на који поскакују срца родитеља и ђака на прелазу из основне у средњу школу.

Наиме, већ годинама сведочимо томе да неко пре пријемног открије шта ће бити на самом пријемном испиту, а онда имамо превоз тестова у блиндираним аутомобилима уз пратњу полиције. Па тајна штампања три опције од којих ће две бити бачене када се само једна извуче тог дана. Дакле, беспотребно се троши огромна сума уместо њене трећине. Чему то исмевање једне државе која тврди да је озбиљна, а деца јој хакују сајтове министарстава и дечји тестови се возе под будним оком полиције, војске или кога већ…

Чак ни то није најгора ствар, већ следећа… Више не постоји као некада праг пролазности који је био 11 (од 20) поена из српског и 11 (од 20) поена из математике како бисте уписали четворогодишњу средњу школу. Све испод тога резултирало би падом на пријемном испиту и уписивањем детета у трогодишњу средњу школу, а самим тим, то би значило његову немогућност да упише факултет. То је био сјајан филтер за одвајање добрих од лоших ђака. А данас не постоји праг пролазности и у свим школама, услед беле куге, има места за упис, па има чак и гимназија у које се уписују двојкаши и тројкаши из основних школа. И тад морате да подредите и програм и методику наставе свима, а у том распону (не)знања, то је немогуће.

Решење би било или укинути пријемни испит и школе уписивати на основу успеха из онсовне школе или послушати наше бивше и садашње министре којечега који тврде да је најбоље отворити приватне школе.

Не може се очекивати да озбиљни људи који нешто знају, а имају титуле професора, наставника или учитеља раде у школама за плате које могу да зараде на киоску уз минимум одговорности. Да не говоримо о поштовању професора, јер то више не постоји. Некада су се пред тим људима на улици скидали шешири, а данас и сама држава, како видесмо при обрачуну са студентима, жели да им скоро па скине главу.

Наше школство је зрело за потпуну реорганизацију у сваком могућем смислу. Али држава не хаје за то, већ води рат против студената и професора, а уз помоћ људи који не знам да ли су завршили ни основне школе, а камоли факултете. Дакле, оваквој партијској номенклатури апсолутно одговара одгој необразованих насилника са придодатом факултетском дипломом. Томе у прилог најбоље говори чињеница коју је скоро у једном интервјуу изнео један угледан универзитетски професор, а то је да је од 2010. до 2025. године докторирало 600% више људи, неог што је докторирало у периоду од оснивања Универзитета у Србији до 2010. године.

Скоро смо били сведоци тога да председник државе каже како на бироу има преко 8.000 просветара који чекају посао и да би требало отпустити све оне који због подршке студентима нису радили. А зашто их држава не смени ако је тако моћна и ако може?

Прво, зато што би студенти извршили још већи притисак. А друго, зато што су „колеге просветари” који су већином против студената, а то се зна и није ништа ново и необично, запослени преко партије, а у школама се све о свакоме зна. Одмах би отпуштени рекли ко је студирао преко 20 година и у ком од села, па му је ипак дат приоритет, чије дигнуте ноге држе директору везане руке и уста, који секретар узима мито и отвара фирме, који рачуновођа ком превознику намешта јавну набавку за екскурзије, па онда он/она бесплатно путује целе године, ко је неписмен у колективу, али предаје српски језик јер му је неко из фамилије директор, ком се јединичару дају најбоље оцене, јер су директор и учитељи уплашени његове или њене мајке на челној позицији, чија се деца могу кињити и терати у ћошак, ко на гласањима из зборнице све снима или слуша, па преноси председницима општине, ко скриншотује приватне Вајбер преписке колектива, па шаље у странку за миловање по глави и тапшање по леђима.

Ништа од овога није моја измишљотина и све ове чињенице су сакупљене у разговорима са професорима, наставницима и учитељима. Само мало поразговарајте са њима уместо што их прогањате и за секунду ће вам бити јасно све што недостаје нашем образовном систему.

Дакле, реформа школства би била огроман посао само ако послом сматрамо уклањање одређених приватника или државних структура из токова новца, као и уклањање лажних диплома. Уколико се само донесу ригорознија правила везана за пријемне испите и од њих се поново направе филтери, а не општа смејурија, имаћемо школски систем побољшан, барем ону његову исходишну тачку, за најмање 40–50%. То би могао бити први корак, а сви остали да иду за њим. Тешко јесте и изнервирали би се неки носиоци листа, али то је све занемарљиво уколико причамо о будућности наше земље.

А ви, политичари, немојте мислити да је ово некакав напад, већ најдобронамернији савет како да се ова држава опорави и најбоља препорука шта да учините за Србију и њену будућност показавши тако у пракси да вам је стало до ове земље, њене младости и будућности, а не само до ваших резултата на изборима и непрекидне предизборне кампање.

Уосталом, да је школство онакво какво треба да буде, ви бисте били бољи политичари, а студенти не би били на улицама.