Милан Ружић

Оно што ће остати од Америке…

01.04.2022.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Идеја о земљи симболу слободе и правде морала је бити заснована на искреној тежњи човечанства да направи узор самом себи и тако можда поништи једину константу људске цивилизације, а то је рат. Или да бар направи оазу у коју би се од те тутњаве оружја и историје могло склонити. Америка заиста важи за такву земљу, али то није ништа друго до добра реклама.

Сам почетак те идеје, спроведен је лоше и у инат миру, здравом разуму и цивилизацији уопште, иако им је она била наводно посвећена. Набасавши на нови континент, они који су тежили узвишеним вредностима одгајеним у Европи као колевци, а уједно у њој и пољуљаним, починили су геноцид над староседеоцима, па је цена почетка радова на изградњи нечега што се у мислима родило као утопија, а симболизовало слободу и мир, износила преко 20 милиона жртава. Спровело се масакрирање читавог народа и затирање његове културе и традиције, а након тога, сатеривање преосталих у резервате и дозвољавање њиховој култури да дише на сламку потопљену у мочвару новог конструкта.

Није прошло дуго, а они који су се осилили да тако нешто учине једном континенту, схватили су да су довољно бестидни, јаки и подмукли да то учине целом свету. Међутим, као би своје идеје наметнули и остварили освајачке намере, њима је био потребан непресушни извор ресурса како би се бескрајни рачуни за „пацификовање“ остатка света могли подмирити. Наравно, баш преко Пацифика, њихове очи су пале на бескрајне изворе природних ресурса, што је не у потпуности остварена тежња чије последице живимо и дан-данас.

Како није било могуће да Запад, оличен у новом девијантном одојчету Енглеске под именом Америка, отме великом Истоку, услед многољудности источњака, оно што му треба, окренуо се Африци. Све оно што се догодило са Индијанцима, било је само увод у новија, суптилнија, али зверства са истим исходиштем.

Логично, како би неко оправдао себе, он у своју лаж о часним намерама мора убедити и Европу. Американци су се досетили – културолошки рат.

Фабриковање приче о слободи, искоришћавање европских вредности попут демократије, савладавање филма као највеће уметности у 20. веку, имитирање у Европи кроз историју проверених и истрајалих вредности у оквирима осталих уметности, а све то суштински изгажено и подређено најпримитивнијим људским поривима, деградирано до степена који се с правом може, овенчан припростом одвратношћу, назвати американизацијом.

Када је новонастала култура, а у ствари симплификовани концентрат Европе, наметнута као глобална, требало је затрти све оно што је Америка украла да би настала.

С обзиром на то да се затирање уклапало у ону потрагу за ресурсима, Америка је своју новостечену културолошку узвишеност, барем је то у свету перципирано као узвишено, кроз идеолошке топове Холивуда и тенкове изговора за уметност попут Ворхола, користила као највећи параван за рат у историји света. Терорише, отима, преуређује, затире, редефинише, а све под маском своје демократске и културолошке узвишености.

Једно од најважнијих оружја, поред атомских и бомби са осиромашеним уранијумом, напалма, белог фосфора, способности да се прекрши међународно и свако друго право, занемари морал, постале су америчке рекламе. Оне су опиле Европу и то утврђење уметности потпуно разорили чинећи је некаквом енклавом американизације, а уједно далеку земљу Аустралију још једном енклавом, али оном насиља према староседеоцима, по узору на себе.

Све бомбе које Америка баца, сви филмови које је икада снимила, свака влада коју је икада у свету заменила, сва деца коју је побила, сви псеудоуметници које је произвела, сви прави уметници које је оспорила и забранила, свака страна светске историје коју је истргла, прецртавање сваког слова Библије, сваки дирљиво идиотски одговор Европе попут Марине Абрамович, све је то једно велико ништа ако се упореди само са једним уметником Истока попут Достојевског.

И не знам откуд та надмена и ни у чему утемељена нада да се може ратом и силом присилити држава овенчана управо Достојевским, а нема разлога да набрајамо даље, да пристане на Мадону.

Све то што се у Америци градило на брзину, то што је Европу бацило на колена, подићи ће Русија, а Европа ће, кад је већ на коленима, искористити прилику да се помоли Господу. И када Европа дође себи, шта ће тада конструкција направљена од Лаки страјка, фармерки, перформанса, Кока-коле, Бушова и реклама? Урушиће се. Попустиће шрафови геј права, хибридне родне равноправности, расних нетрпељивости, дечје порнографије, зелених странака и сурових банкара. Оно што ће остати од Америке, неће хтети ни они подерани и сиромашни несрећници који су се молили небесима да постану Американци, а са неба су, управо од Америке, добили одговор у виду бомби.

На ту гомилу ничега ће се помокрити чак и онај по карти света растрчани, Америци веран, скандинавијски пас чим прескочи Атлантик.