Милан Ружић

Онај што чита!

17.03.2016.

Како се великом брзином ближе избори, сви су у некаквој паници. Влада једна општа напетост која је довела до тога да делује као да све стоји док не прође то заокруживање некаквих имена на листићима. Е сад, наравно да нећу текст посветити никаквим политичарима, јер сматрам да слова не заслужују да буду затрована, већ мене чуде обични људи којима је неко напунио главу да су и они некакви „фактори“ у том политичком ланцу.

Тако свако место данас има некакве људе који трче около и испитују ко ће за кога гласати. Да се не лажемо, сви кандидати имају те људе. Оно што мене брине јесте то што нико не увиђа до које су мере ти људи затровани и докле су спремни да иду зарад нечега што не разумеју, већ им је то размишљање наметнуто. Тако је један од њих, више пута, налетао и на мене. Прво је почело добацивањем на улици са повицима како сам „онај што неће да гласа“, „онај што трује“, „онај што чита“ и остале устаљене фразе које покупи са телевизије. Сваки пут при проласку поред тог „аларманта“ нижу се друге реченице. Али, занимљиво је то како он никад не уме да упути више од једне, руку на срце, просте реченице. Ваљда сваки пут после добацивања оде кући и научи неку нову, па трчи међу људе да је троши.

Оно што највише боли те људе је када се онај којем је упућена реченица на то насмеје. Некако их до разгневи, па онда крећу претње и пријављивања. И што је најгоре, народ тог расрђеног човека схвата озбиљно! Наравно, озбиљно га схвата неозбиљан народ, а таквих је много. Каква је то „тактика“? Шта ти аларманти очекују да ће онај којем добацују урадити? Зашто нико у овој нашој земљи не може да схвати да постоје људи који нису ни у једној странци и који се политике гнушају и то не из ината, већ из разлога што не постоји странка за коју би тај неко гласао, па самим тим ни политика коју би подржао? Ево, мени на пример недостаје неко ко ће се свим силама борити за културу. То је моје интересно поље. Мени новац не значи апсолутно ништа ако нема културе. Међутим, одлазим сада превише у ширину. Да се вратим… Због чега је гласање „тајно“, ако су изјашњавања јавна? Не видим логику у целој тој ствари.

Зар не може неко ко је ван политике, ван партије, ван тактика да буде грађанин Србије? Апсолутно није битно која је то политика, која партија и која тактика. Дакле, ми смо постали држава у којој су на последње место гурнути Андрић, Селимовић, Нушић, Стерија, Његош, Дучић, Шантић, Исидора, Радовић и да не набрајам даље, јер би то потрајало сигурно до избора, ако не и дуже. Ако ове људе и ствари које су они учинили и које чине неки њихови, хајде да кажемо наследници и колеге, гурамо на дно, шта нам онда испливава на врх? Ко су ти људи који су важнији од стваралаца? Зар је данас битније обећати него створити? Ваљда обећања ништа не коштају, а рад кошта доста.

И опет ми негде у глави одзвања глас оног аларманта који говори „он чита“, „он трује“, „он подрива“, „он пише“, „он је претња“! Ако је читање грех, очување Србије тровање, бављење културом подривање нечега и некога, писање скандал, а такав неко претња, онда не знам шта испадају ти аларманти које, по свој прилици, сматрају нормалним људима? Ти некултурни нечитачи, интересом затровани обојени петли који кукуричу по цео дан, шта су они? Ваљало би размислити о томе јер их има много. Неки успеју да буду и уљудни, па кроз разговор покушавају да сазнају шта их интересује. То је једна потпуно небитна категорија људи којима желим брз опоравак ако је икако могућ.

Само бих молио да нас који у Србији желимо живот пре избора, као и после избора, пустите да се трујемо књигама и позориштем, да се упропашћавамо писањем, да се опијамо глумом, да срозавамо своју земљу уздижући је, да живимо у заблуди и да се бавимо културом коју ви сматрате врхунцем споредности и небитности. Ево уложите паре у културу, па нас тако истребите. Што већа количина културе, то ћемо ми себе пре „упропастити“. Оставите нас у установама културе. Изолујте нас да не гледате како се толики број људи трује. Не дозвољавате нам због тога што нас волите или због тога што и вама понекад срце заигра на неку представу, филм, песму или реченицу која некако нађе пут до вас преко екрана када их неко грешком пусти? Немате ви снаге за културу. Она је већа и од политике, од интереса, а и од живота. Кад то схватите, дођите да попричамо. Културна Србија и политичка Србија носе исто име. Придеви дођу и оду, али име остаје. Хајде за почетак да нађемо некакав компромис који ће довести, не као и обично до раскола, већ до уједињења. Предлажем да, за почетак, политичка Србија култивише аларманте, а ми ћемо им у томе помоћи поклонивши им карте за неку представу. Нека то буде, на обострану корист „Госпођа министарка“. Из те представе ће много научити. Нушић је и више него добар почетак.