МУХАРЕМ БАЗДУЉ
Океанско осећање
Сваки прави библиофил и љубитељ књижевности је помало сујеверан и верује да понекад све као да се уроти да му помогне да дође до књиге која би могла да га занима. Тако сам се прошле године, последњег дана Сајма књига, посве случајно још једанпут затекао на оној галерији где столују антиквари и, мада сам претходне недеље неколико пута дуго роварио по свим штандовима, тек тад ми је под руку дошла књига Ентонија Роудса из 1956. године под насловом „Куд Турчин прође”.
Реч је о путопису кроз Босну и Херцеговину, фасцинантној репортажи једног Енглеза који недуго након Другог светског рата путује за њега егзотичним крајевима, од Љубушког, преко Мостара, Коњица, Фојнице, Јајца и Травника, па до Сарајева. Успут обилази пијаце, манастире, средњовековне некрополе, да би се на самом крају свог путовања, у Сарајеву, сусрео са реис-ул-улемом, верским поглаваром југословенских муслимана. Овај је студирао у Хајделбергу, а после студија је неко време провео у Енглеској, те добро говори енглески језик, макар и са немачким акцентом. У једном тренутку, пошто су се кроз разговор већ зближили, Енглез каже реису како је срећан што Југославија и Велика Британија гаје веома добре билатералне односе, те да се нада како ће Југославија ускоро ући у НАТО, односно, како је дословно рекао, „Атлантски пакт”.
Реису се, међутим, та идеја није допала. „Какве везе ми имамо с тим океаном?!”, ускликнуо је. Енглез није одустао, те му је објаснио како је НАТО само именом везан за Атлантски океан, а како је географски много шири, како све чланице НАТО-а имају исте пријатеље и исте непријатеље, те како је, уосталом, и Турска чланица НАТО-а. Помињање Турске није, међутим, одобровољило старог ефендију. Нису то више они Турци из моје младости – тако је рекао.
Књига стара скоро шездесет година добро је очувана и делује као да је штампана пре годину-две. Геополитички контекст такође није превише другачији. Земље чланице НАТО-а и даље имају исте пријатеље и исте непријатеље или се тако барем званично тврди. Република Србија, као правна наследница Југославије, још није ушла у НАТО, мада се многи надају да хоће. Питање НАТО-а је, политички гледано, заправо питање свих питања на западном Балкану.
У интервјуу који је пре неколико дана дао за „Политику”, одговарајући на питање о могућности уласка Босне и Херцеговине у НАТО, Младен Иванић, председавајући Председништва БиХ, казао је: „Могу само поновити да у НАТО можемо ући само ако и кад у тај савез уђе Србија. Јаснији став од тог не може. Свака друга опција подразумевала би поделу српског народа. Не требају нам референдуми. Ту тему заправо не треба ни отварати, јер за чланство БиХ у НАТО-у нема услова све док Србија није у том савезу.”
Такође, кључни сукоб око „идентитетских питања” у Црној Гори у пракси се испољава као сукоб око чланства у НАТО-у: блок окупљен око Ђукановића уз бошњачке и албанске партије залаже се за чланство, док се (углавном српска) опозиција противи. Разложно је претпоставити да би у случају да Србија одлучи да уђе у НАТО подршка за чланство Црне Горе била практично стопостотна.
У контексту дневнополитичке прагме и рационалне анализе, лако би, дакле, било бранити тезу да је за Србију боље да уђе у НАТО. Уосталом, и Емир Кустурица, ваљда последњи човек кога би могли да оптуже за наклоност НАТО-у, у прошлогодишњем интервјуу за НИН је изјавио: „Мислим да нећемо моћи дуго да глумимо независност. Неће се моћи преживјети без приклањања или једном или другом царству. Војно би ваљало остати неутралан, али Европа подразумева НАТО, иако увек тврди друкчије. То је један од услова који води ка Европској унији. Али ми смо научили да живимо под Титом, па ваљда ћемо и под НАТО-ом.”
С моралне и емотивне стране, наравно, ту тезу је много теже бранити. Отуд ваљда и не постоји ниједна релевантна политичка партија у Србији која се отворено залаже за чланство у НАТО-у. Лакше би, чини се, било наћи политичара који би рекао да треба признати Косово, него оног који би казао да треба ући у НАТО.
Ако знамо да барем у последњих двадесет година ниједна земља није ушла у ЕУ, а да претходно није ушла у НАТО, и ако знамо да се у официјелним политичким саопштењима ЕУ-перспектива сматра јединим озбиљним фактором стабилности за Балкан, јасно је и да се идеја о Србији као потенцијалној чланици НАТО-а озбиљно разматра и у Београду и у Бриселу и Вашингтону. Имајући, међутим, у виду став становништва, чини се како је генерално прихваћен став да то може да се оствари једино ако се представи као неминовност и „готова ствар”. У том смислу, и различите афере које се последњих месеци дешавају у Војсци Србије и око ње очито се користе као аргументи у покушају доказивања теорије да је Војска у потпуном распаду и да је једино што може да јој помогне да се уозбиљи чланство у НАТО-у.
Пре стотинак година, Ромен Ролан је сковао термин „океанско осећање”, покушавајући да да право име осећању повезаности с целим светом, осећању вечности и душевног мира за које је тврдио да је у корену свих религија. Вера у спасилачку улогу НАТО-а, односно Атлантског савеза, на Балкану је легитимна, али би њени верници могли, ако ништа друго, отворено и аргументовано да је проповедају. Узалудне су им наде да постоји нека врста „океанског осећања” која може да се преточи и у пронатовски сентимент. Већа им је шанса да покушају с „океанским знањем”, с рационалним размишљањем, „не може шут са рогатим” и у том стилу. Четрнаесте није прошло двадесет осмог јуна, четрдесет прве није прошло двадесет седмог марта, али трећи пут ће можда проћи. Трећи пут, кажу, и бог помаже.
