Ранко Пивљанин

Ој, свијетли мајски мраку

03.12.2018.

Режиму Мила Ђукановића је једино остало да још на гусле дода пет жица, на суво дрво јаворово залепи етикету „фендер стратокастер“ и Филипа Вишњића прогласи за првог црногорског рокера кога су Срби вековима лажно својатали као свог народног гуслара а он, слеп каквог га је бог дао, није видео куда ствари иду. Да је тада било Мила и Мишка Вуковића они би му и такве очи отворили, па сироти Вишњић не би умро у незнању и заблуди које актуелни корифеји црногорске самобитности данас тако маестрално разбијају да им се краја не назире.

Вукову азбуку су абдејтовали са неколико слова и добили црногорски језик са чијим фонемама су уз предсједника, највише профитирале речи гузица и сјекира.

Једног дана 2000. године , кад су били у пролазу кроз Цетиње, свратили су у тамошњи Центар безбедности и регистровали Црногорску православну цркву. Ишло је брже него да су дошли са „реноом 4“. Како су већ имали митрополита, додуше мало алтернативног, јер га је на ту свету дужност рукоположио Алтернативни синод бугарске православне цркве коју нико не признаје и та ствар је завршена. Сад праве вернике, цркве су изграђене само да и њих пререгиструју и Христос кад буде други пут долазио нема где друго него у Сплендид.

И сама црногорска власт је фалсификат, јер су се још пре скоро три деценије као најцрњи то јест најцрвенији комунисти продали народу под лажном етикетом некаквих социјалиста, па је и по томе Црна Гора уникат јер једино тамо у европи комунизам практично никад није оборен.

Ако је веровати извесном Мирославу Ћосовићу и његовој књизи и Никола Тесла се изјашњавао као Црногорац, тако да је питање дана када ће модерна црногорска држава аплицирати за акције у наизменичној струји – да она „ој, свијетла мајска зора“ добије потврду у пракси и заблиста као новогодишњи Београд Горана Весића.

Са традиционалне црногорске капе су уклоњена четири „С“ па када је ономад Мило Ђукановић Папи Фрањи поклонио овај део традиционалне народне ношње у ствари Светом Оцу увалио фејк. Али не фали, добро ће та капа доћи у Ватикану кад се заокружи научно дело Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића и Црна Гора коначно постане Црвена Хрватска.

У складу са захтевима новог доба и нове политике, стихови овог потоњег, који је на Нинбершком процесу посмртно осуђен као ратни злочинац, налазе се у црногорској химни. На коју се, додуше, народ диже на ноге само уз претњу оружаном силом и затвором.

У офанзиви новог идентитеског инжењеринга мало се као чврст орах показао Владика Петар Други Петровић Његош па су му инжењери нових црногорских душа покушали доакати са две стране. Прво су га прогласили „геноцидним песником“ а потом су, за сваки случај, из његових дела поизбацивали све оно што је носило српски предзнак. Нисам обавештен како су преименовали „Огледало српско“ али ће се неко решење већ наћи.

Ако су већ Десанку Максимовић и Алексу Шантића и Јована Јовановића Змаја заменили горостаси попут Шима Ешића, Назмија Рахманија, Сунчане Шкрињарић Драгана Кршенковића, Шукрије Панџа и остали, наћи ће се неко адекватан да замени и Његоша. Треба само мало више обратити пажњу на песничке таленте по Тузима и Рожајама.

Кад се све ово има у виду, уопште није јасно зашто се диже прашина око тога што је црногорски парламент пре неколико дана резолуцијом поништио одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године која је изгласала уједињење са Србијом. Да не будемо на крај срца, није све ни поништено. Ето, примера ради, Матија Бећковић је унапређен у фашисту.