Слободан Антонић
Охолост претходи суноврату
Слободан Антонић
Једини начин трајнијег демократског разрешења садашње политичке кризе је ресетовање нашег политичког система – увођење гласања за посланике, уместо за странке. О томе сам исцрпније писао овде, а сада ћу нешто да кажем о томе како би до тога могло да се дође.
После насиља у скупштини, протеклог уторка, многи су рекли да је тиме наш парламентаризам дотакао дно. Наравно, за то није крива само опозиција, већ је то учинак и вишегодишњих злоупотреба од стране режима.
Сетимо се само трика са стотинама амандмана које подносе посланици СНС на сопствене предлоге закона, само да би скратили време дискусије опозицији. Или да се само подсетимо срамотне чињенице – срамотне пре свега за власт – да је парламентарну опозицију у Србији 2021-2022, ако не рачунамо мале етносепаратистичке странке (албанске и муслиманске), чинио само један посланик, Владан Глишић – пошто је режиму било свеједно да ли ће опозиција да бојкотује изборе 2020. или не.
Али ово укопавање парламентаризма, које је годинама и систематски вршио СНС, не може бити оправдање да сада и посланици опозиције додатно сахрањују парламентаризам – поготово у овако напетим приликама. Оно што је најгоре, јер је погубно и по сам начин разрешења кризе, опозиција је у томе нашла пуну подршку атлантистичких медија.
Тако смо могли да прочитамо коментар уредника Nove.rs, у ком он насиље опозиције оправдава тврдњом да је „држава окупирана од стране малобројних припадника групе која свакодневно крши законе“, да је „врховни поглавар те групације председник ове државе“, да се „то зове банда“, те да „та банда не броји више од неколико десетина криминалаца“.
Пошто је, дакле, реч о „бандитима“ и „криминалцима“, логични закључак је да је свака употреба насиља дозвољена. Нема потребе да се замајавамо параламентаризмом и да се играмо демократије, само ће однос снага на терену – ко располаже већом силом и вољом да је употреби – разрешити ову политичку кризу.
Будући да нам предстоји масовни долазак 15. марта испред Скупштине, овакво „пумпање“ делује поприлично неодговорно. Већ се спекулише да се тог дана, само ако се окупи довољно света, можда може очекивати и покушај заузимања Скупштине и зграде РТС (овде 30:23-33).
Међутим, чак и ако се у томе успе, остаје питање – шта онда. Опет су пред нама два пута: револуциорани – извикивање привремене владе или револуционарног комитета; или демократски – организовање слободних и поштених избора.
Некад је малкице једнократног насиља потребно да се политички живот врати у институције и оне прораде – као 5. октобра када је власт натерана да призна резултате избора од 24. септембра. Али, сада нисмо имали изборе. Зато смо у ризику да добијемо продужено и вишекратно насиље, које ко зна како све може да се заврши.
Верујем да је за огромну већину грађана једина прихватљива опција мирно и демократско разрешење кризе. Али, како практично до тога доћи?
Очигледно је потребно направити мост који води од садашњих студентских протеста, усредсређених на пад надстрешнице, до слободних и поштених избора. Та веза се тренутно не види, јер студенти инсистирају на отклону од политике и на фокусу на своје конкретне захтеве.
Међутим, као што је већ примећено, неки од тих захтева – попут кажњавање криваца – нису испуњиви у реалном времену (истрага и суђење би могли да потрају годинама). Потребно је капитализовати успех досадашњих протеста неким конкретним резултатом, а то значи компромисом који би отчепио рад институција и спустио тензије у друштву.
То би могао бити студентски захтев за обавезујући референдум, у чијем организовању и контроли би и они учествовали.
Ову идеју је изнео Младен Мрдаљ (овде, овде или овде), с чијим либековским становиштима се углавном не слажем, али овај предлог ми се чини као сасвим рационалан.
Идеја је да преко народног референдума студенти уђу у систем, тако што ће га истовремено и ресетовати.
Постављена би била три питања на референдуму – који дакако не би био саветодавни, већ обавезујући (чл. 10 и 11).
Прво питање односило би се на надстрешницу, и било би копча са студентским захтевима. Рецимо, „да ли сте за то да се сви државни органи законом обавежу да комисији Београдског универзитета морају да предају сву документацију везану за изградњу и пад надстрешнице“. Током припреме за референдум, у којем би учествовали и студенти, тачно би се прецизирала овлашћења и обавезе ове комисије. Резултат референдума био би обавезујуће доношење лекс специјалиса о њеном раду и најширим истражним овлашћењима.
Друго питање тицало би се ресетовања демократског система и могло би да гласи: „Да ли сте за то да се посланици бирају директно и на име, а не преко странака“. Садашњи партијски картел, како владајућих тако и опозиционих странака, тешко да ће да дозволи ову промену, па је једини начин да на то буде натерен – обавезујући референдум. Мање је важно да ли ће тај нови изборни систем бити једнокружни већински, као што сам предлагао, двокружни већински, за шта је Мрдаљ, или мешовити персонални, како то жели Јокановић. Важно је да се коначно разбије постојећи партијски олигопол.
Што се пак тиче трећег питања, Мрдаљ предлаже да се оно односи на поделу канала РТС – први канал да иде режиму, други опозицији. Али, тиме можда само јачамо партијску димензију власти, што је у супротности с иначе одличном Мрдаљевом идејом да се на бирачком листићу, на следећим изборима, налазе само имена кандидата, а не и странака. Јер, „ако гласачи не препознају кандидата по имену и презимену, то значи да то није добар кандидат“.
Стога, као треће питање пре би можда ваљало поставити: „Да ли сте за то да се врати слободан приступ политичким досијеима из служби безбедности 1945-2025“. Тај приступ је био могућ једно краће време, након 5. октобра, а онда су досијеи били поново закључани. Наш садашњи политички, па и интелектуални живот оптерећен је оптужбама да овај или онај јавни делатник ради за режим, или да је некада радио за који од претходних режима. То је већ достигло димензије једне ружне параноје. Зато би такво отварање досијеа свакако помогло прочишћавању и оздрављењу нашег јавног живота.
Наравно, долазило би у обзир и неко другачије усмерено треће питање, о коме ваља чути глас народа – рецимо, „Да ли сте за то да се укину јавни извршитељи?“, или нешто слично. А могло би и без трећег питања, јер су прва два суштински довољна: прво као операционализација студентских протеста, а друго као постављање демократског система на здраве основе.
Оваква излазна стратегија могла би одговарати студентима. Они би се, с постизањем договора о референдуму, вратили у наставу, те не би изгубили школску годину, али би остали важан политички фактор. Надзирали би есенцијалне институционалне процесе, тако што би у њима и даље активно учествовали.
Таква излазна стратегија могла би одговарати и власти. Ако је збиља спремна на извесно попуштање (компромис) – а свако другачије опредељење води „Бакићевом решењу“ (јурњави по улицама и пливању по Сави) – ово је путања која од њих не тражи превелике жртве.
У последњем тексту о протестима, наиме, указао сам на то да да је корен незадовљства текуће средњокласне побуне заправо неподношљива корупциона рента. За напредњачки естаблишмент, међутим, пристанак на референдум мање је болан корак од стопирања корупционе ренте – на шта они, после 13 година практиковања, вероватно тешко могу себе да натерају.
Напредњачка ароганција долазила је највише од њиховог досадашњег политичког успеха. Ни Милошевић, после 1992, није тако потпуно господарио Србијом, као они 2017-2024. (држећи све полуге власти, од општина, до председника републике).
Али, с тим начином владања је завршено. Што пре то схвате, окану се надутости и пређу на склапање компромиса као саставног дела парламентарног живота, већи су им изгледи да продуже сопствени век политичког трајања.
Јер, као и у свим другим стварима, тако и у политици – охолост свагда претходи суноврату.
