Милан Ружић

Одслуживање слободе

15.03.2022.

Милан Ружић

Живимо у свету у ком се протерује најзначајнији светски писац, један од ретких чије дело повезује небо и земљу. Забрањује се предавање о Достојевском на универзитетима, јер је Достојевски био Рус.

Забрањује се, чак се и кривично гони, обесправљује у сваком погледу, све руско било живо или мртво. Одједном је споран народ који је у Другом светском рату платио највећу цену која износи 22 милиона страдалника, а није спорна држава која је убила отприлике толико староседелаца континента који је запослеа и са кога се дрзнула да наставља пљачкање света. Русија је постала још једна мета Америке, Русија коју поистовећују са злом против кога је највише страдала и које је скоро сама победила.

Свет који нам се намеће као слободан забранио је на појединим универзитетима књигу „Старац и море“ Ернеста Хемингвеја због „експлициних сцена риболова“, увео санкције мачкама, избацио Тургењевљев храст из такмичења за најлепше дрво Европе, позвао Анри-Левија да у свом најбољем и најкрвавијем оделу снима лажи по Украјини, уценио глумце који добијају филмске награде да подрже Зеленског и Украјину, а осуде Русију, користи термин „блицкриг“ као опис Путинове ратне тактике, ваљда како би указао на то да су Хитлер и Путин исто. Свет који отпушта професоре универзитета који напишу антируски текст, а са оправдањем да није довољно антируски, док Фејсбук илити Мета дозвољава „привремено“ позивање на насиље против Русије на друштвеним мрежама.

Ове и многе друге ствари које никоме нису падале на памет и које су доведене до апсурда, а нажалост, у погрешном правцу, оном нимало смешном, користе се у свету где, како нас убеђују, влада демократија.

Колико год чудно звучало, Србија је остала једини бастион слободе у Европи. Земља слободне речи и опредељивања. Међутим, ситуација са Милошем Ковићем може бити први корак ка оповргавању ове тезе.

Цивилизација се дала у борбу против себе играјући се нуклеарним оружјем, производњом којекаквих вируса, стварањем нових лабораторија за биолошка оружја, ударањем мржњом на љубав под параваном овог другог. Трка човека да заустави руку коју је подигао на себе улази у своју завршницу, али уједно и у најфанатичнији окршај савести и памети против наметнуте идеологије.

Ако је ово што данас гледамо најнапреднији стадијум човечанства и врхунац политике која је вођена од њеног постања, свет је заслужио велики ресет, али не онај Клауса Шваба који би људе ресетовао на стадијум потрошача и жртве, већ онај на ком ће се поново успоставити веза између човека и Бога, насилно прекинута идејом о вечности на земљи окићеној богатством и непогрешивошћу.

Људи и даље озбиљним сматрају свет који забрањује Достојевског… Таквом свету се треба наругати у лице и опалити га по носу.

Ово за шта нас убеђују да је слобода, никада није деловало тако ограничено, нити су зидови за које нас уверавају да не постоје икада били виши.

И тако, бачени у ланце нацизма, у ћелијама омеђеним бинарним записима нечијих компјутера, принуђени смо да одслужимо своју слободу на коју су нас осудили, док џелати ка главама, оних осуђених на тежу слободу, замахују демократијом, а страдалници, главе наслоњене крвави пањ људских права, сањају неку другу слободу. Ону које више нема, а које су управницима затвора за слободне пуна уста из којих капље крв невиних народа кривих за то што нису пристали на нестанак.

Слобода је само успомена, реч чија је одора навучена на џелате. Срећом, испод вири дрес тима ком џелат припада, нажалост, може се видети само са пања.