Милан Ружић

Одоше деца…

12.12.2016.

Кажу да ових година више него икада српска омладина напушта Србију и одлази ко зна где. У потпуности верујем у ову тврдњу, али не могу да верујем да нико ништа не ради како би приволео некога и да остане. У свему томе, највећу и најкомпликованију улогу играју мајке тих људи.

Срећне што им деца одоше негде да живе нормалан живот, а уплакане јер тај живот неће делити са њима и што их тако срећне неће виђати сваког дана. Када неко од младих саопшти својима да иде „преко“ јер га тамо чека одличан посао, онда мајке лију сузе за које се не зна да ли су радоснице или оне друге.

Унапред знају да ће своју децу виђати по екранима и слушати њихов глас из телефона, али да неће моћи да их додирну или загрле и то док неко у тој туђој земљи не одобри да се они могу на неко време вратити. Да ли ће та деца добити одмор и да ли ће, и ако га добију, моћи да дођу у Србију и родитеље своје бар на кратко обрадују, а нови растанак им сто пута отежају, то нико не зна, а понајмање мајке.

Опет се Србији понавља историја одласка деце, а све више и одраслих, али овога пута не посредством јањичара, већ заслугом искључиво српских самопроглашених алфи и омега. Иако нису у питању јањичари, то неће умањити бол мајке одлазећег детета. Њима је подједнако тешко и њихове сузе нису ништа мање болне и слане од оних некадашњих. Бол је можда још већа јер их нико на силу није одвео, већ их је отерао. Срби терају Србе да постану неки други и да забораве да имају земљу у којој су се родили, у којој су расли и коју су морали да напусте јер су превише паметни да у њој живе, а од њихових мајки стварају баке које своје унуке ни познавати неће.

Овде се више не поштује никакво знање, већ искључиво глупост. Глупих су гладни још глупљи, њих су пуне новине и крцати телевизори, а паметних је жељно иностранство, гладан свет, а сита Србија.

Они који су својих мајки стид, остају овде да их, као у инат, терају да се стиде још више, али и да Србију својом глупошћу очарају како би их исти такви уважили и уздигли.

Памет се овде не цени, већ протерује, а они који су паметни и остану, они се морају борити као лавови не би ли бар достојанство сачували.

Мајке глупих плачу што их деца срамоте. Мајке паметних који остају плачу што им деца немају посао и нормалан живот, а мајке оних који одлазе плачу што им одлази све оно што у животу имају. Испада да су српске мајке осуђене на вечни плач, ма где им деца живела.

Србијо, и ти си мајка. Знаш мајчинске проблеме и бриге. Тргни се и у помоћ позови Оца док ти сва деца не оду, што код неких маћеха, то у глупост! А ти изроде српски, дај некад прилику српским мајкама да се насмеју и да буду срећне. Није младост и памет да се понижава, већ да се уздиже.

Време је да се крене, памети српска, не у иностранство, већ право у паметну и цивилизовану борбу за своја права и место у својој земљи! Не треба ти за то физичка сила, већ памет, а од ње веће силе нема! Ако не због себе и онога што заслужујеш, онда бар због мајки, да њихов плач утихне и да оне једном осете шта је срећа!