Желидраг Никчевић
ОЂЕ НАЦБИЛДИНГ
Занимљива честитка – критика у месинџеру: мање о Украјини, Никчевићу, а више о Црној Гори! О својим бригама, не о туђим!
Ех, пријатељу, да те подсјетим, постоји такав књижевни израз – „отуђење“ – увео га је својевремено Виктор Шкловски, а потом користили многи, посебно Брехт и Бахтин. Иде отприлике овако: да бисте читаоца пробудили, извели из „аутоматизма перцепције“, потребно га је натјерати да на познате ствари погледа издалека, „страним очима“. Рецимо, типично „отуђење“ је почетак „Псећег срца“, тамо Булгаков свијет описује очима пса луталице.
Ми, срећом, не морамо ићи тако далеко, у животињски свијет, довољно је на кућном глобусу скокнути до Украјине или Тајвана, па ће нам паралеле на свјетској геополитичкој сцени бити веома блиске. Сасвим домаће, српско-црногорске. И онда ћемо, хтјели-не хтјели, из шире перспективе боље видјети „познате ствари“ – не замарајући се бескрајним клацкањем „између Мила и Момира“. Не каже се узалуд: што си ближи, то слабије видиш.
И одједном, гле, из Тајпеја или Љвова врло добро се види Цетиње.
Чуо си, вјероватно: да би пројекат „независне тајванске државности“ успио, било је потребно вјештачки створити „тајвански идентитет“, односно тајвански дио кинеске нације претворити у тајванску нацију. И то се радило упорно, методично, деценијама. Након што је Куоминтанг (Момир, Јанукович) изгубио власт, ствар је кренула много брже. Самостални (Милови, Порошенкови) Тајванци постали су миљеници Запада, а Кинези (Срби, Руси) – окупатори. Један од проналазака у том „контролисаном нацбилдингу“ јесте и недавно јавно покајање шефа маленог кинеског острва – пред „аутохтоним народима Тајвана“ – извињење због вјековне кинеске окупације. Није лоше уз себе имати осветољубиве, то јест крвожедне представнике „угњетених мањина“ – то знатно смањује изборни цензус а колосално појачава маркетинг.
Притом, тих „аутохтоних народа“ на Тајвану је остало у најбољем случају 1,5% становништва, али је сад међу младим Тајванцима модерно пронаћи „абориџинске коријене“, учити полумртве абориџинске језике и носити (као широм Украјине) локалне везене кошуље, вјероватно са белведерским натписом „Има нас“.
Сви знају и сви се праве да не знају да је Чанг Кај Шек Тајван сматрао „другом Кином“. Његово дијете, Куоминтанг, сад је демонским маркетингом смјештено у редове „националних издајника“, баш као „про-руске снаге“ у Украјини. Или „про-српске“ у Црној Гори.
Сценарио је исти, и исти редитељи. Док гледаоци опомињу: о својим бригама, Никчевићу, не о туђим. Па како да их разликујем, човјече?
