Желидраг Никчевић
ОДГУРНИ БЛИЖЊЕГА СВОГА…
Изучавају се, чујем, правни аспекти двојног држављанства у Црној Гори: да видимо како је то регулисано у комшилуку, па у региону, па све тамо далеко, до Брисела и Вашингтона…
Изучавају се, такође, и политички аспекти: ко би се ту и чиме евентуално окористио, а ко би био на губитку, да се више никад не опорави.
Док се сва та ђаволски деликатна проблематика темељно не изучи (у држави чији Устав почиње погрешним падежом!) – ево шта мене занима. Аматерски, чисто људски, да не кажем баш са моралног аспекта, мада је и таква тачка гледишта некад давно имала своје мјесто под Ловћеном.
Дакле, овако. Како је могуће да бар стотинак хиљада становника данашње Црне Горе, све редом гордих постреферендумских држављана, тако панично и фанатично одбијају и помисао да бар још стотинак хиљада њихових најближих рођака – браће, сестара, кумова, стричева, ујака, тетака, унука… који живе и раде у Србији (са којом је Црна Гора, узгред буди речено, више од стотину година, све до јуче, била у заједничкој држави) – да и они добију тај папир, мрвицу тог славног симболичког државног капитала?
Из истих (заједничких) кућа, са истих (заједничких) имања, с брда на брдо чујни и препознатљиви… Род рођени. Уредно контактирају, размјењују послове, бриге, савјете и драгоцјене рецепте, посјећују се, грле на заједничким рођенданима, сахранама и славама… Али држављанство… то никако… само ми то не помињи!
Из Цириха, Минхена и Детроита може, бујрум, али родбина из Србије не!
Примитивније и безочније изокретање знамените Христове заповијести тешко је и замислити.
Док се та мистерија не ријеши, уопште ме не занимају правни и политички аспекти (које свестрано разматра држава чији Устав почиње погрешним падежом), јер се на неморалу ништа трајно не може засновати.
И још бих додао, полит-коректности ради: моје чуђење се односи искључиво на припаднике мог етноса. Другима немам шта да приговорим. Што би се рекло: није то моја епархија.
