Мирослав Лазански

Од џамије до сухоја

04.10.2015.

Ko то у свету може да има нешто против тога што руска авијација бомбардује положаје Исламске државе?

Владимир Путин ће бити запамћен као најспособнији руски државник 21. века. Прво је у Москви отворио највећу џамију у Русији, а онда је послао своју борбену авијацију да уништи Исламску државу у Сирији. То јест, Руси немају ништа против муслимана, али имају против терориста. С друге стране, председник Барак Обама тврди „да се режим у Дамаску не сме помагати чак и да после њега дође на власт још гори режим“. Логика рата у Вијетнаму: спасићемо неко село од комунизма тако што ћемо га тотално избомбардовати…

Ko то у свету може да има нешто против тога што руска авијација бомбардује положаје Исламске државе? Да ли наоружана сиријска опозиција сарађује са терористима из Нусра фронта? Сарађује. Је ли Нусра фронт огранак Ал Каиде? И на Западу кажу да јесте. Чему онда западни протести ако нека руска бомба, или ракета, мало окрзне и наоружану сиријску опозицију, коју су опремили и обучили Американци, а која сарађује са Нусра фронтом? Или, ми помажемо и наоружавамо сиријску опозицију, то јавно и признајемо, успут дајемо тој опозицији модерно оружје, а онда та сиријска опозиција то оружје препусти фанатицима из Исламске државе. И то је све у реду? Но, када Руси помажу Башару ел Асаду и власт у Дамаску, која је једино међународно призната и која је представљена у УН, е то онда није у реду. Па званични Париз каже да они не сматрају власт у Дамаску легалном и легитимном. Могу да кажу шта год хоће, нека пробају да сада пошаљу своје „рафале“ ако могу – да промене власт у Дамаску. Стара добра француска колонијална сећања из Сирије. Крофне, еспресо и јутарњи „Монд“ у оквиру од трске у кафићима Дамаска.

Русија је у Сирији демонстрирала брзину и лакоћу пребацивања и успостављања авио-базе за један цео авио-пук са најмање 35 до 40 авиона и двадесетак јуришних и транспортних хеликоптера. И све то за само неколико недеља. Причамо и глорификујемо НАТО стандарде, шта ћемо сада? Једино је ратна ситуација мерило неких војних стандарда. Све остало је теорија, која обично и не преживи судар са реалношћу рата.

Сирија је после Авганистана и Грузије нова школа борбене пилотаже за руску авијацију. Но, руски пилоти нису у Сирију дошли само тако, изненада. Они су претходно на сиријским аеродромима три месеца изучавали подручје борбених операција, усвајали тактику бомбардовања циљева у пустињско-планинским условима, као и тактику избегавања лаких ракета ПВО које имају, или могу да од Запада добију припадници сиријске наоружане опозиције, а онда преко њих и Нусра фронт и Исламска држава. Затим су руски пилоти, одређени за учешће у акцијама у Сирији, на полигонима у Русији две недеље вежбали ракетирање и бомбардовање, да би на крају били распоређени у ескадриле специјалног авио-пука који је скоро неопажено стигао у Сирију. На аеродрому у близини лучког града Латакије уследило је десет дана завршних припрема и „гланцања“ и авиона и обуке. И све је то протекло скоро незапажено, тек је десетак дана пре полетања Руса у прве акције у Сирији у Москву, на опште изненађење светске јавности, стигао израелски премије Бенјамин Натанијаху са генералима из генералштаба и из обавештајне службе да би са Путином и руским генералима установио процедуру по којој се избегавају сусрети Руса и Израелаца на небу Сирије, или било која друга врста међусобне војне конфронтације у том подручју.

Већ прве акције руских авиона показале су тактику деловања „у парама“, односно бомбардовање и ракетирање циљева са по два авиона. Претпостављам да су у ескадрилама пилоти који су подједнако обучени како за дневне, тако и за ноћне акције. Ноћно бомбардовање врши се у групама од четири до шест авиона. Дневне акције почињу од ране зоре до 10 сати, јер је касније због јаког сунца и одблеска планина, тамо где их има, или пустиње, пилотима релативно отежано сналажење будући да на терену тешко да има руског навођења са земље, а сателитско, ГЛОНАС навођење ипак је електроника. Бомбардери „Су-24М2“ модернизована су верзија старог „Су-24“ управо са новим нападно-навигационим системом, као и јуришници „Су-25СМ“, и није случајно што су Руси у Сирију послали баш те авионе. Поред супермодерних ловаца бомбардера „Су-30СМ“ и „Су-34“.

Тактика бомбардовања и ракетирања за авионе „Су-25СМ“ своди се на пикирање под углом од 35 до 45 степени, брзином 600–700 км и са борбеним теретом од пет тона бомби и ракета. Одбацивање бомби је на висини од 1.000 метара, задржавање у рејону циља је до два минута. Авиони „Су-25СМ“ биће у Сирији коришћени у комбинацији са борбеним хеликоптерима „Ми-24“, имају разрађену тактику заједничке истовремене употребе. Очекујем да ће авиони „Су-25СМ“, иако оклопљени, и јуришни хеликоптери „Ми-24“ бити и највише изложени ризику обарања, управо због начина употребе. Могућ је и губитак авиона „Су-24М2“, који је стара машина и поред модернизације, а због променљиве геометрије крила врло компликован за одржавање. Код њега су могући падови из техничких разлога. За авионе „Су-30СМ“ и „Су-34“ мала је вероватноћа обарања – лете и гађају са великих висина…