Евсевије Петровић

Од чега су нас студенти ослободили

24.02.2025.

Са студентског протеста (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)

Наше није да победимо, то је Христово – наше је да устанемо. И управо су то студенти учинили, то за шта ми нисмо били способни. И тако се испуни стих из Небеске Литургије: „Засија се лице Србиново“

„Од чега су нас то студенти ослободили?“, питају уштројени мудраци, који слободу не би препознали ни да им Дух раскује ланце (него би их још сами брже-боље увезали, пре но примете чувари, да не испадну бегунци од Закона и нарушитељи Логорског Устава).

Ослободили су нас од застиђа ропске покорности, несрбске рајетинске мизерије – од патетичног сентимента „ћути, не таласај, може да буде горе“.

Они су дигли главу – уместо свих нас погурених, потуљених и понижених, којима је кичма окоштала у кифосколиотичкој грби покорности сатанистима, па главу не можемо да дигнемо и кад бисмо хтели и смели – и пљунули у лице Левијатану.

Па и ако Левијатан од тога неће пасти, то је већ славна победа: баш као што се победа Хришћанина састоји у формалном прикључењу Устанку против Зла, када он у чину Крштења ритуално пљуне на Сатану.

То је ултимативна Побуна против Мрзости, мрзости опустошења на месту светом, у Србији Христовој: против гадости, дегенерације, лажи, против тираније сатанистичког шљама, против затирања Духа и уринирања по мозгу, против ругобе и поруге живота.

То је побуна, симболично, против свих надстрешница које су се као црно крило палог анђела надвиле над проданом Србијом и заклањају од Сунца Правде – не само напредњачке која је реконструисани наставак брозовско-озновске комунистичко-усташке, него и европске, и натовске, и кинеске, и риотинтовске, и надстрешница социјалних служби и СЗ(лочиначке)О над србским породицама и србском децом… и оне највише и најтананије, саткане од кемтрејлса (па чак и оне грчке надстрешнице на поповским камилавкама, дизајниране у стамболској Фењер-маали…).

Речју, то је побуна против нечистог духа што све гади, и гради атмосферу данашњице, „атмосферу у којој мрамор трули“ (речима једног умног зрцатеља доба Апокалипсе). И наше ту није да победимо, то је Христово – наше је да устанемо.

И управо су то студенти учинили, то за шта ми нисмо били способни.

И тако се испуни стих из Небеске Литургије: „Засија се лице Србиново“.

А што за тим не „замириса Србија тамјаном“, и што секвенца не крену даље, до зацарења Милости и Поштења, студенти неће бити криви. Тај део је до владика и попова, оних народних вођа и главара што су „Вјером ослабили“ (али не и вером у државно руководство и екуменско јединство), у чијим су раслабљеним рукама кадиониоце. Ипак, парадоксално, те руке још имају довољно снаге да пред студентима затворе и закључају тешке двери Храма – пред којима они стајаху као студент Философије Растко во времја своје (али који је, за разлику од њих, имао кога да му их отвори).

Нови Срби су заборавили, тачније никад нису ни знали, али студенти су (се) – колективно несвесни(м) – (о)сетили: власт је једна од Светиња живота. Као Образ, као Сој, као Истина, као Правда… која држи села и градове. А Правду, која са Неба долази, управља Власт.

Наше генерације Власт никад нису виделе; о њој су појединци евентуално нешто сазнали апстрактним знањем из епских песама и историјских књига, али смо сви пре тога с млеком научени и увежбани да се покоравамо антивласти (и световној и духовној) – власти која није само безакона и незаконита, него управо антизаконита, и антихристовска.

И у овом позном часу Апокалипсе, кад се последње невидљиве жице Антихристовог е-концлогора закивају и капије затварају (свечано, уз присуство црквених високодостојника), Срби младићи и Србкиње младице су као нови живићи из старог живог Корена високо дигли главе – да Змији која је зинула да их прогута пљуну у уста. И урадили су то – епски, велелепно, на призор целом свету.

После тога, што се мене тиче, могу и да кротко као јагањци стану свезани у строју чекајући на свој ред. И да, евентуално, још љубазно кажу џелатима оно традиционално србско: „Не трошите дах, за мало вам га је остало – већ радите свој посао, да вам се од плате не одбије.“

Mladenovac pic.twitter.com/jA2EYhY4nb

— Шумадинка (@suma_blista) February 12, 2025

Наши Преци су имали Заједницу, и благодарећи њој су живели.

Ми, бродоломници, Заједницу немамо. Али живимо жудњом за њом, и благодарећи тој жудњи, која је жудња за истинским животом, налазимо силе да пливамо до Краја (тј. Обале, Есхатона), где је једина истинска Заједница.

Ови млади, јуначни пливачи, триатлонци Свете Тројице, су нама старима и уморнима, већ дављеницима, посведочили да Обала није предалеко, и осоколили нас да не спуштамо ослабеле руке – јер имамо рашта и пливати.

И хвала им на томе – ђе чули и ђе не чули.