Зоран Шапоњић

Очи дечака

22.03.2019.

На самом крају јужног, албанског дела Косовске Митровице, крај магистрале која од Приштине, преко Дудиног крша води ка Лепосавићу, налази се српско гробље. Тамо је гроб српког дечака, запамтио сам му име и памтићу га док сам жив,  на коме је разлупана плоча, гроб је пре пет – шест година, кад сам последњи пут био тамо, био отворен, а кости дечака развлачила су пашчад!

Кад су тог јутра, на Задушнице, Срби из северног дела града стигли на своје гробље, кости својих очева и синова нашли су разбацане око гробова. По гробовима смеће, а неки Албанци искористили су то јутро, одређено од Бога православнима, да буде посвећено миру душа преминулих, да на сред гробља оперу своје прљаве тепихе! Уз прегласан звук неке њихове песме, која је урлала са разгласа из једне албанске куће поред гробља.

Министар спољних послова Црне Горе Срђан Дармановић није то јутро био на српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице. Није га тамо било ни јуче. Он је јуче био у Приштини да се види са вођама косовских Албанаца и да каже да „Црна Гора у свему подржава Косово“. При томе није мислио на Косовске Србе, него на „Косово“, лажну државу Косово, и оно што Албанци тамо раде!

Није ни важно што министар спољних послова Црне Горе није ни јуче, ни пре пет година, ни пре три године, посетио српско гробље у албанском делу Косовске Митровице. Не верујем да би променио мишљење и да би у Приштини изјавио нешто друго сем да „Црна Гора подржава у свему Косово“.

Нисам сигуран ни да би кости оног дечака, дечкића, невиног детета, разбацане по гробљу да их пашчад развлаче, оставиле неки велики утисак на министра. Њега више фасцинирају шарени кабинети албанских министара у Приштини.

Кад сам оног дана био на српском гробљу у Митровици, на коме су споменици излупани маљевима, гробови затрпани смећем, поотварани да из њих сукља српска туга, Срби су ми испричали да је оно што се види на том гробљу ништа спрам оног што су Албанци починили са српским гробљима по Метохији. Тамо су их затрли, поравнали да се више не зна ни где су била.

Тамо су из гробова вадили лобање Срба па их лупали маљевима. У албанском делу Митровице, мермерним споменицима са српских гробова, неки Албанци су, испричали су ми Срби, поплочали стазе којима прилазе својим домовима у којима срећно живе са својим породицама у својој срећној држави.

Црногорског министра није било ни јуче ни пре годину дана да то види. Њега те слике не занимају. Шта су те стазе спрам европског широког пута? Шта је стаза поплочана српским споменицима из којих гледају очи српског дечака, очи невиног детета, спрам оне стазе која води у НАТО и ЕУ? Ова друга стаза је фасцинантна, она је стаза нове будућности Монтенегра.

А, увредити Србе? Пљунути на њихове гробове и разлупане лобање, на попаљене манастире, на отете и побијене којима нема трага, на попаљене куће и отете њиве, „у свему подржати Косово, па, то је сада популарно. То доноси поене на поменутој стази. То комесари у Бриселу воле да чују. То изазива одушевљене по НАТО канцеларијама. То ен-џи-о сектору доноси сигурне приходе.

А, очи дечака? Оног дечака чије кости развлаче пашчад по гробљу у јужној Митровици? Очи дечака у разлупаној жутој лобањи коју су хтели да понизе а она се узвисила и посветила?

На њих смо заборавили! А у њима све пише.

Понекад, ноћу, кад нити могу да заспим нити могу да се пробудим, сањам сунце како залази у крваву заставу над Косовом, а из крваве заставе гледају ме очи дечака. Оног са српског гробља у јужној Митрoвици чију су лобању извадили из гроба и разлупали.

Из очију дечака капљу крваве сузе. Не могу више да гледају ову нашу тугу.